Ništa nije tako kao kad gledaš Nika Kejva i The Bad Seeds uživo

Propustio sam prvu pesmu sa repertoara Nika Kejva i The Bad Seeds u Kings Teatru zato što sam proveo previše vremena kod kuće birajući kravatu i zato što još uvek, posle 20 godina provedenih u gradu, živim u čvrstom uverenju da je potrebno tačno pola sata da se stigne bilo gde. Srećom, zato što je obezbeđenje u renoviranom istorijskom prostoru bilo temeljeno, i dalje se razvlačio red do pola ulice 20 minuta posle bezbožnički ranog početka koncerta za darkere u osam uveče. Svi su bili u panici da uđu, otaljavajući poluzagrljaje s ljudima koje nisu videli čitavu deceniju. Bio sam zahvalan što nisam usamljen u svom bolu. Uz rizik da ih suviše generalizujem, obožavatelji Nika Kejva retko se doživljavaju kao ljudi koji sve drže pod kontrolom, bilo da je u pitanju vreme ili nešto drugo.

Pored nervoze zbog kašnjenja, odlazak na koncert The Bad Seeds 2017. godine opterećen je i masom drugih problema. Čovek i njegov bend nose teret više od trideset godina opusa, prepričavane i proživljene mitologije, kao i snagu tragedije zbog koje se svaki njihov potez analizira, ne samo zbog njegovog značenja, već i važnosti. Životni gubitak je potencijalni podtekst svake note, a to je užasno veliki potop koji jedan rokenrol bend mora sa sobom da ponese.

Na koncert sam išao sa devojkom. Pre mnogo godina didžejisao sam u jednom baru koji je sada gori bar. Bila je prisutna u crnoj haljini i komplikovanim cipelama. Puštao sam Nika Kejva, a ona se pretvarala da ne zna ko je on da bi mi se smejala, dok sam joj, možda ne objašnjavajući baš stvari sa pozicije sveznajućeg muškarca, ali svakako pedantno objašnjavao sa pozicije kretena koliko je on bitan. Broj dugogodišnjih veza koje su počele i završile se muzikom Nika Kejva i The Bad Seeds u pozadini visok je koliko i zvezde na nebu iznad nas.

Ne želim da umanjim važnost frontmena kad kažem da je koncert u petak uveče bio demonstracija veličine Nika Kejva i The Bad Seeds kao benda, pre nego kao čoveka i njegovih pratećih muzičara. Kad imate ime i prezime a zatim „ i The…“ nije nerazumno očekivati da sva pažnja bude usmerena na dotično božanstvo. Na kraju krajeva, Bog voli The Pips, ali upravljanje sa „Midnight Train To Georgia“ nije zavisilo od njih. Kejvovi Bad Seeds su drugačija vrsta zverke. Razni su članovi potpisani na brojnim pesmama i, prema Kejvovom sopstvenom voljnom priznanju, jednako zaslužni za formiranje pojedinačnog karaktera svakog albuma (uz možda izuzetak Boatman’s Call). The Bad Seeds funkcionišu istovremeno kao temelj i nadgradnja Kejvovih najprizemnijih ili najgrandioznijih planova. Tokom trajanja gotovo tročasovnog koncerta koji je delovao prekratko (i ovo kažem kao neko ko se trudi da ostane na hardkor nastupima iako mu se pažnja obično raspe u 25. minutu), snaga i neophodnost kolektiva bila je očigledna kao i uvek.

The Bad Seeds nije bend koji se prema virtuoznosti ophodi kao da je sama sebi nagrada. Svi su oni umešni muzičari — Džim Skavonulos se s lakoćom prebacuje sa vibrafona na glokenšpil ili sa bubnjeva na analogni sintisajzer, dok drugi lider benda Voren Elis diže nogu visoko u vazduh svirajući violinu i gitaru — a čitav bend (uz napadno odsustvo bolesnog pijaniste Konveja Sevidža) ima razigranu interakciju među sobom i uigrano improvizuje repertoar koji je naginjao albumu Skeleton Tree i kolekciji „hitova“ koje poznaju samo tvrdokorni fanovi. „I Need You“, jedna od ogoljenijih i bolnijih pesama u Kejvovoj karijeri (nije mala stvar), bila je ispunjena dodatnom teskobom zbog koje sam se, iako nije bila bolja od studijske verzije, osećao srećnim što sam je iskusio u tom efemernom trenutku, bez umirujuće opcije da mogu da je pustim ponovo. Pesma kao što je „Tupelo“, njihova pasija o đavolskom rođenju Elvisa Prislija, bila je razvučena, dok je projekcija uragana koji donose smak sveta emitovana na visokom ekranu iza benda, i Kejvu je data (makar prividna) sloboda, sa glasom koji je sa godinama samo sticao bogatstvo i raspon, da eksplodira kad za to bude spreman. Ili makar kad dodirne dovoljno ruku hodočasnika između prvog i trećeg reda.

Dodirivanje ruku, tradicija nastupa uživo koju obožavaju oni koji ne prezaju od kontakta s ljudima, dovoljno je zabavno i kad se samo gleda. Lepo je videti ljude kad ih neko usreći, makar i u malim dozama. I, za razliku od, recimo, Morisija, kod koga taj čin obožavanja i uzvratnog čišćenja perja deluje kao poslednji pokušaj da se razgori odavno ugašena vatra, Nik Kejv balansira sa svešću o tome da funkcioniše u okvirima tradicije ŠOUMENA s osveženom vezom sa publikom preko novih radova koji su zapravo relevantni. Malo se obožavalaca Nika Kejva pojavljuje na koncertu samo da bi vrištalo za starim stvarima. Štaviše, pesme sa Push the Sky Away i Skelton Tree izazivale su vrištanje u publici jednako kao „Red Right Hand“ i „From Her To Eternity.“ Dok je „From Her To Eternity“ započinjala svoj krešendo u zasluženu histeriju komšijske zlobe, Kejv je napravio pauzu od pevanja, rukovanja s fanovima i mešanja kukovima kako bi bacio pogled na nešto ispisano na muzičkom stalku. Verovatno je pisalo: „Frizura ti dobro stoji.“ U jednom drugom trenutku, između pesama, Kejv je pomilovao glavu obožavatelja i pitao: „Jesi li dobro? Ne moraš da budeš.“ Ozbiljno shvatam afirmacije samo kad potiču od odraslog fetišiste Leonarda Koena. Ptica na žici, mače koje istrajava, šta god radi posao.

Znajući ono što znamo, opterećeni ili blagosloveni prividom da delimo čovekov duboki lični bol, bilo je nemoguće ne tražiti ili plašiti se lomova tokom bilo koje pesme sa Skeleton Tree, albuma koji nije pisan o smrti Kejvovog sina, ali je poneo taj teret nakon objavljivanja. Ako volimo izvođača, koliko god možemo da volimo nekog ko nije naša krv, mi saosećajno i možda neskromno delimo prostor na akrobatskoj žici zajedno s njim. Ljudi su plakali tokom „Jesus Alone“ i „Girl In Amber“, mada su sami znali (ili nisu) šta je koren njihove žalosti. Svega nekoliko trenutaka kasnije, već smo se njihali i plesali na „Mercy Seat“, ponovo u dobro poznatom zagrljaju stava „Da, volim ovu pesmu i svoja sećanja na nju, ali i, čoveče, ovaj ritam.“ Smena vlasništva nad pesmama, između slušalaca i izvođača, mogla je da bude naporna, ali ovaj bend i taj čovek nikad nisu dozvolili emotivnu iznurivanje. Možda sam suviše sitničav; ljudi su nesumnjivo plakali kad su The Temptations izvodili „I Wish It Would Rain“, ali to ne znači da im je Dejvid Rufin dugovao bilo šta više od onoga što im je dao. Moja poenta je da, kad ste obožavatelj Bad Seeds-a, to vam dopušta da osećate širok spektar emocija, što smo i dobili, s tim da je i dalje sve moglo da se strpa pod etiketu „pakleno dobrog provoda“.

Bilo je par grešaka u par pesama, kao u „Mermaids“, kad je Kejvu uz smeh ponestalo rima, ali savršenstvo je za fašiste, a The Bad Seeds praktikuju teologiju oslobođenja. Važno je potrefiti prave note, naravno, ali je najvažnije potruditi se da se sve kreće u pravcu transcendencije. Nadam se da Nik Kejv i The Bad Seeds nikad neće poći na jednu od onih turneja „Izvode taj-i-taj-album-u-celosti“, jer se nadam da nikad neće postati turističko odredište. Raznolikost izbora u repertoaru, spremnost da se pesme razvuku ili ritualno žrtvuju na Korgu ako je potrebno, stvari održava ljudskim pred cinizmom kapitala. Povremeno bih seo kako bih dopustio da pesma što je „Skeleton Tree“ zvuči lično i na smenu pevao uz „The Ship Song“ i ljubio devojku kao da sam antropomorfni upaljač podignut visoko u vazduh. Osećaj je bio fantastičan. Masa je, iako je retko plesala, ostala sve vreme na nogama, od mirnih uvodnih taktova pesme „Jubilee Street“ (postaje brža) sve do stakato ubistvenog ritma pesme „Stagger Lee.“ Ova potonja je primerena (pretposlednja pesma, pre „Push the Sky Away“) završnica večeri. Lik Steger Lija je iznova i iznova drugačije predstavljan kroz razne sorte bluza i panka, gomilajući leševe sa vulgarnom radošću, a Kejv mu je dodao stihove o Đavolu koji dolazi po Stegera, ali i sam dobije svoje. Sa adolescentskim ushićenjem masa je skandirala na svako „ motherfucker„. Parafrazirajući pesmu, moja devojka tvrdi da je i ona morala da se probije kroz pedeset pica da bi stigla do momkovog čmara (mog), tako da je, šta sad, „Stagger Lee“ ispao čak i romantičan.

Shvatite to kako želite, ali, uprkos utisku koji možete da steknete na osnovu svog trenutnog Instagram fida, jedva je ko u masi neprestano snimao ili fotografisao. Nerado sudim o tome kako neko doživljava muziku uživo, budite slobodni i u miru sa svojim bogom, ali odsustvo snimanja zaista je bilo primetno i, oprostićete mi, veoma, veoma jebeno ugodno.

Posle konačnog bisa, svetla u sali su se brzo popalila. To je bilo milosrdno i prema starijima koji su samo želeli da stignu kući i prema nama koji se očigledno opiru starosti i glupavo dogovaraju odlazak u bar posle. Niko od nas nije imao vremena za unutrašnju borbu između snažne želje da se koncert ne završi i želje da odu u krevet ili na badvajzer jeftiniji od devet dolara. Muzika sa zvučnika nastavila je da svira i mi smo u redovima izlazili kroz pozlaćeni teatar da bismo slikali selfije ispred ukrašenog ulaza. Moja devojka je bila srećna. Nik Kejv i The Bad Seeds, više nego bilo kad pre kad sam ih gledao, zapalili su noć baš lepo. Znojio sam se kao svinja u jeftinoj olabavljenoj kravati, baš kao što sam radio onomad dok smo svi bili dramatični. Ja sam obožavatelj, sve stariji i bliži smrti, ali se i dalje najčešće osećam kao tinejdžer. Zahvalno ću prihvatiti sve što Nik Kejv i The Bad Seeds, suvereno vladajući binom u renoviranoj sali u Bruklinu, kao uglađene prkosne tačke u odelima u ovom zarotiranom svetu, žele da mi daju.

Zahari Lipez bi mogao da piše o Niku Kejvu i The Bad Seeds ostatak života i verovatno i hoće. Pratite ga na Tviteru.

Još na VICE.com:

Kada se pozeri raspričaju na koncertu

Kako me je Leonard Koen naučio da otkopčavam brus

Nik Kejv nikada neće biti zaboravljen

Balkanfox

Dodaj komentar