radiobalkanfox
„Sedim tužan u hladu kraj reke,
opija me miris rosnog cveća,
tu sam nekad sedeo sa tobom,
bilo je to jednoga proleća.
Ako nisi sreću našla,
ne daj srcu da ti pati,
sudbine smo iste draga,
ljubavi se staroj vrati.
Gledam reku, slušam cvrkut ptica,
klasje žita u polju se njiše,
jedan leptir igra se sa vetrom,
ko da pesmu o mom bolu piše.
Brao sam ti bulke pokraj puta
da se setim na ljubav što prođe
i gledao niz livade duge
kao da ćeš odnekud da dođeš.“
(Milanče Radosavljević – Branislav Cvetinović Laki)
Ima nešto umilno i zarazno u Milančetovom glasu. Milanče i kad peva kao da se umiljava, kao da mazi i pesmu i slušaoce. A ima nečeg simboličnog i u datumu Milančetovog rođenja.
– Ja sam rođen na Mi’oljdan 1944. Ratno sam dete, tako da nije ni čudo što je u matičnim knjigama upisano da sam rođen dan kasnije, 13. oktobra. Moja majka je sa stomakom do zuba bežala preko dva brda iz Bariča u Vranić. U dvorištu punom krvi i ranjenika, partizana i Rusa, ja sam ugledao ovaj svet – priča legendarni Milanče.
– Počeo sam život od početka, strah sam savladao kao dete, tako da se ničeg nisam plašio u životu. Imao sam deset godina kada je moj otac nabavio prvi gramofon sa onim levkom umesto zvučnika, na kurblu. Sećam se, prva ploča sa koje sam naučio neku pesmu bila je „Omer beže“ od Nade Mamule. Odmalena sam nekako zavoleo baš te naše najteže i naljepše narodne pesme.
Milanče je jedan od retkih poljoprivrednika među legendama narodne muzike, autentičan majstor – i na njivi i u radionici i u pesmi. Kad svratite u Milančetov dom u Bariču kod Obrenovca, velika je verovatnoća da ga nađete u poslu do guše. Harmonika je davno okačena o klin, a Milanče peva nesmanjenim žarom.
– Kada sam počeo da sviram i pevam, maštao sam da budem zvezda na harmonici, nešto kao Mića Stojanović, da jednog dana budem na nekom posteru i na omotu ploče. Prepešačio sam i proputovao sa harmonikom od mog Bariča do Vladivostoka i nazad. Sve dok nisam nabavio auto, imao sam naduvene noge, deblje nego kod najboljih fudbalera.
Harmonika je Milančetova prva ljubav. Sa onako hendikepiranim i paralizovanim prstima naučio je i da svira i da peva na harmonici, kasnije i da komponuje i vodi svoj orkestar.
– Profesor me triput vraćao, nije hteo da me primi na časove. Verovatno ni ja ne bih primio učenika sa takvim prstima. Ali život je čudo nad čudima, možda su moje zenice pokazale koliko mi je stalo da sviram harmoniku – ističe Milanče.
– A kad sam od silnog pevanja po najzadimljenijim kafanama počeo da šištim kao gusan, odem kod čuvenog otorinolaringologa Cvejića. Ispričam mu kako odjednom i sviram i pevam, a usput se bavim i poljoprivredom. Doktor me sasluša i reče: „To bi bilo kao da za traktor zakačiš prikolicu, a za prikolicu i plugove. Pa, kako će taj traktor da izdrži? Hitno skidaj tu harmoniku!“
– Nisam mogao da verujem da će doći vreme kada ću morati da ostavim harmoniku. Mislio sam da posle tolike ljubavi mogu samo da umrem. I evo, ne sviram a nisam umro.
Diskografska karijera Milančeta Radosavljevića trajala je od 1975. do 2000. Snimio je sedam singlova i sedam albuma sa desetinama onarođenih pesama. Milanče je pevač sa najmanje promašaja – skoro svaka Milančetova pesma živi u narodu.
– Za pedeset godina karijere snimio sam oko šezdeset pesama. Najviše sam vodio računa da tekstovi mojih pesama stvaraju sliku, da imaju neki početak, sadržaj, kraj, neku lepu poruku i iznad svega refren koji se pamti. Za mene je pesma zbir lepih reči koje prave sliku i bude emociju.
– Zato sam mnogo birao a malo snimao. Vraćao sam na popravni moje tekstopisce, pa i onog najboljeg Branislava Cvetinovića Lakija koji mi je napisao dvadesetak pesama.
I na pragu devete decenije života Milanče je jedan od najtraženijih i najomiljenijih narodnjaka.
– Sve češće me ljudi zovu na veselje, ne da pevam, nego samo da sedim sa njima, da se družimo, da budem gost kad im je najlepše. To se valjda zove poštovanje.
I od toga nema dalje!
(Goran Milošević)
Dodaj komentar