radiobalkanfox
„Kuće male, krečene u belo,
takvo nam je nekad bilo selo,
a odžaci zadimljeni, krivi,
takva slika još u meni živi.
Gunj i jelek, kaiš i opanci,
to su stari šumadijski znaci,
vezen prsluk, kike preko grudi,
takva nam je Šumadija ljudi.
U selu je jedno brdo malo
sa koga se na igranke zvalo,
još se sećam igranke i prela,
Šumadijo uvek si nam vesela.“
(Milijan Rafajlović)
22. oktobra 1944. godine rođen je Milijan Rafajlović, kompozitor i pisac jedne od najlepših šumadijskih pesama svih vremena „Kuće male krečene u belo“. Milioni slušalaca se prepoznaju u njoj, pevači je snimaju, presnimavaju i tretiraju kao da je izvorna, kompozitori je svojataju. Ovo je retka prilika da progovori njen pravi i jedini autor Milijan Rafajlović, ekonomista iz Valjeva.
– To je slika mog rodnog Vrtiglava kod Mionice, uspomena na moje detinjstvo. Ta čista priroda, ti neiskvareni ljudi, te naše koze i koke sa kojima smo dočekivali svakog gosta, odnegovali su moje emocije i ljubav prema ognjištu koje me prvo ogrejalo – pričao je Milijan Rafajlović u radio izdanju Muzičke apoteke.
Autor pesme „Kuće male, krečene u belo“ ni dan danas ne zna ni ko je prvi snimio ni ko je sve presnimio njegovu najslušaniju pesmu.
– Sećam se samo da sam je prvo dao mom prijatelju Boži Laloviću, slepom harmonikašu iz našeg kraja, da popuni ploču jednom pevaču. Kad je pesma počela da se peva po veseljima, krajem 80-ih snima je i moj zemljak Dragiša Simić i to pod nazivom „Gunj i jelek, kaiš i opanci“.
– A onda je sredinom 90-ih negde u Americi pesmu čula Snežana Đurišić i snimila je sa ansamblom Miše Mijatovića. Ubrzo posle Sneže pesmu snima i Era Ojdanić uz ansambl Branimira Đokića, i tako se pesma zalaufala.
Milijan Rafajlović je jedan od tri sina gazda Cvetka iz Vrtiglava kod Mionice. Osnovnu i srednju školu završio je kao đak generacije, a u Beogradu je krajem 60-ih diplomirao na Ekonomskom fakultetu kao jedan od najboljih studenata.
– Moj otac je govorio da su četiri zida ista i u Mionici i u Americi. I eto šta je sudbina: Sneža Đurišić je tu pesmu prvi put čula za vreme dužeg boravka u Americi, pa joj se nekako učinila još lepša.
– Doduše, nije me pitala kad je snimila, a da jeste dao bih joj oberučke. Kasnije mi je rekla da i sama dugo nije znala čija je to pesma jer su je mnogi muzičari svojatali i pripusivali sebi. Meni je važno da pesma živi, a ko se kiti tuđim.perjem kad-tad se pokaže u svojoj golotinji.
Milijan je čovek i od biznisa i od muzike, išla mu dobro i ekonomija i pesma. Tokom školovanja svirao je violinu, zauzeo prvo mesto na takmičenju srednjih škola u Valjevu.
– Zapazio me slavni Jova Maljoković i nabavio mi novu violinu. Sav srećan požurio dam da se pohvalim ocu, a on će ti meni: „Zar ja treba da prodam kravu za violinu.“ Tako mi je presuđeno da batalim sviranje i nastavim školu.
– U „Studenjaku“ sam propevao i počeo da pišem. Upoznao sam Buch Jovanovića, tada vodećeg kompozitora, koji me preporučio svom majstorh Iliji Gavriloviću. Kod Džonija sam učio tehniku sviranja i pevanja na harmonici, naučio me note. Džoni je iskomponovao na moje stihove pesmu „Golubice bela“ koju je snimio Cune.
Od kraja 60-ih do kraja 80-ih ovaj ugledni ekonomista napisao je i snimio stotinak pesama trajne narodne vrednosti: „Kuće male, krečene u belo“ (Sneža Đurišić, Era), „Ako draga sretneš majku moju“ (Kvaka), „Da li žališ što odlazim“ (Janko Glišić), „Kono moja“, „Al volim život, pesmu i veselje“ (Milan Simić), „Sutra zorom putovaću“, „Svani zoro“, „Kad ljubavi cveta cveće“, „Voleo sam žena dosta“, „Ja se neću ženiti, ti se nećeš udati“ (Duško Petrović), „Gunj i jelek, kaiš i opanci“, „Lutam kao ptica“ (Dragiša Simić), „Golubica“ (Cune), „Još sam danas s vama, a vojnik sam sutra“ (Miloš Bojanić), „Zora rudi, dan osviće“ (Hasan Dudić)… Napisao je Milijan i neke antologijske pesme, iako nije potpisan na omotima ploča.
– Ja sam napisao i „Da volim drugu ne mogu“ i „Ti si sve što želim“. Te pesme je komponovao moj komšija Žarko Pavlović Valjevac koji mi je bio najbliži i kome sam dao najviše mojih pesama. Možda sam i imao sreće što sam se na vreme razočarao u estradu i posvetio ekonomiji. Bio sam direktor robne kuće „Beograd“ u Valjevu, kasinije sam sam se bavio i svojim biznisom, pa sam počeo i sam da pevam ono što sam ja napisao.
Od 1970. do 1977. godine snimio je Milijan i pet scojih pevačkih ploča sa nekoliko veoma slušanih pesama: „Hajde majko, ti povedi kolo“, „Dok je vodenica mlela“, „Živela je jedna ljubav“, „Na potoku brvnica“, „Livade ću razorati“.
– Kada sam snimio pesmu „Hajde majko, ti povedi kolo“, dobio sam poziv od šefa jednog valjevskog orkestra da budem glavni pevač, da imam pola miliona tadašnjih dinara plus bakšiš. Iako je moja tadašnja plata bila dvesta hiljada, odbio sam. Nisam se pokajao ni kada je šef orkestra posle samo pola godine uložio u banku pravo malo bogatstvo. Ja sam na vreme doneo odluku: od ekonomije živim, a pesmu samo volim – ističe Milijan Rafajlović.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar