Kako danas izgleda Razija Mujanović

Bivša Jugoslavija bila je prava košarkaška sila. Godinama su svetom harale i muške i ženske ekipe, donoseći odličja i trofeje sa najprestižnijih takmičenja. Među damama koje su na terenu važile za strah i trepet dugo je bila i Razija Mujanović.

Rođena je 1967. u Ratkovićima. Kada je došla u Tuzlu da trenira košarku, imala je 14 godina i 198 centimetara. Sve do 1990. igrala je u tuzlanskom Jedinstvu, s kojim je 1989. osvojila prvenstvo Evrope. Kasnije je nosila dresove italijanskih i španskih klubova, da bi se od profesionalnog spota oprostila 2009, u 42. godini.

Teško je izdvojiti najveće uspehe i prebrojati sva odličja, brojne evropske i svetske šampionate, ali pomenimo Olimpijske igre u Seulu 1988, kada je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila srebrnu medalju.

Razija Mujanović bila je toliko dominantna na terenu, da su navijači protivničkih klubova često pokušavali da je ometu, posebno uvredama na račun njenog izgleda. No, mnogi muškarci bi sve dali da su mogli da dostignu njene visine u svakom smislu.

Dobacivali su joj da je muško, na šta se jednom prilikom, dok je išla prema klupi, požalila treneru Mihajlu Vukoviću, koju ju je kao tinejdžerku doveo u Tuzlu. Odgovorio joj je: „Ma igraj, Razo, boli te k***c“, i tako je nastala čuvena anegdota.

– Što su me više provocirali, ja sam bolje igrala – otkrila je Razija mnogo godina kasnije.

I dok je na terenu bila nedodirljiva, kod kuće je preživljavala pakao. Kako su pisali mediji, proslavljena košarkašica trpela je psihičko i fizičko nasilje od tadašnjeg supruga, te je bila primorana da zatraži razvod. Ni drugi brak nije potrajao, ali ne zbog nasilja, već zbog nerazumevanja.

Da je čuvena Raza zaista nepobediva dokaz je i utakmica života koju je uspela da dobije. Pre izvesnog vremena otkriven joj je karcinom dojke, a o tom periodu je ovako pričala:

– Za dijagnozu je znala moja porodica, osim roditelja. Oni su umrli, a nikada nisu za to saznali. Jednostavno sam htela da ih poštedim tog stresa, jer već su bili dovoljno stari i bolesni. Moja braća, moje sestre i njihove porodice su znali i bili su mi velika podrška.

Kada su čuli za dijagnozu tugovali su i plakali, ali u tim trenucima Razija ih je tešila rečima koje je i sama sebi često ponavljala.

– Kažem im: „Halo, pa ja sam živa, nećete vi mene oplakivati živu. Živeću i dalje, neću umreti, budite sigurni, ja ću se izboriti“. Jednostavno sam želela da sve to prevaziđem i da jednog dana kažem – pobedila sam i taj rak. Kada sam toliko pobeda imala, evo i ovu sam dobila.

(Kurir.rs/ Blic žena/ L. S.)