radiobalkanfox
Velikog moćnika upoznala je sasvim slučajno
Pevačica Vesna Zmijanac bila je jedna od najpoželjnijih devojaka bivše Jugoslavije, za njom su mnogi uzdisali, a ona je otkrila kako je sin jednog vlasnika kompanije bio njena ljubav.
Kada je dobila sva potrebna dokumenta i dozvole, upisala je školu koju kod nas zovu Pravno-birotehnička ili Srednja upravna, u okviru sistema, koja je školovala kadrove potrebne firmi. Obavezna praksa nije se odrađivala u pogonima, već u biroima, kancelarijama uprave, otkriva u knjizi.
Petar Ačević
‒ Tako se, voljom Svevišnjeg, dogodilo da se u vreme moje prakse u Upravnoj zgradi u njoj pojavi i sin vlasnika Rudolfa, Peter Simens. Bilo je, dakle, zacrtano da se ja nađem tu, a da se on pojavi. Ljubav na prvi pogled – ako nešto takvo postoji (a kažu da postoji). Sećam se, naravno, samo onoga što sam ja pomislila kada sam ugledala Petera, ali mi je nešto slično o tome i on naknadno ispričao.
Simpatije su očigledno bile obostrane jer je počeo češće nego ranije da svraća u sektor u kome je radila.
‒ Zadržavao se u toj velikoj kancelariji duže nego što je bilo potrebno i uobičajeno, i sve se nekako vrteo tu, oko mene. Ne mala panika zavladala je među mojim kolegama, jer retko je gazdin sin (a sam gazda – nikada) baš toliko vremena provodio među svojim radnicima. Ubrzo smo počeli da se viđamo i van posla, da izlazimo, a kada je nešto kasnije počeo da me sačekuje posle prakse (ne dolazeći više u radno vreme), svi su shvatili o čemu je reč.
Kada je priča postala ozbiljna, počeli su da žive zajedno. Njemu nije bilo lako, čak se zbog ljubavi prema Vesni odvojio od porodice.
Damir Devišagić
‒ Peter je, kada sam ja bila u pitanju, već tada bio spreman na sve, a kasnije, tokom našeg dvogodišnjeg zajedničkog života, došao je dotle da mu ni firma, ni statusni simboli i položaj u društvu, ni novac, čak ni stari Rudolf (inače, neprikosnoveni autoritet za njega) ne znače ništa. To je i pokazivao, iako je imao ne malih problema zbog veze sa mnom. Mislim, pre svega, na stav koji je njegova porodica imala prema meni, i zbog čega smo morali da iznajmimo stan. Naravno, veliki i skup, u centru. Tu počinje moj drugi život. Ili, tačnije, novo poglavlje onog starog.
‒ Postala sam, da se tako izrazim, neka vrsta gazdarice. Mlada gazdarica, neformalna, jer nisam bila zvanično udata za Petera, i neželjena – celokupna Peterova rodbina prestala je da komunicira sa njim, ali – gazdarica. Većina poslova „Simensa“ već je bila preneta na Petera, i stari Rudolf je više bio protokolarni vlasnik, neko ko ima prvenstvo časti, ali su faktičke poluge moći i odlučivanja bile u Peterovim rukama. Kao i novac, za šta su, inače, svi mislili da sam ja najviše zainteresovana i da je moja veza sa Peterom prouzrokovana i motivisana jedino time. Nije im bilo logično da sam u Peteru pronašla i nešto drugo, nešto ljudsko i toplo, što mi je daleko više značilo od novca.
Materijalno bogatstvo nije mnogo značilo ni njoj, ni njemu. Ljubav je bila dovoljna. Dao joj je i nadimak.
Ivan Stanivuković
‒ Sećam se, na početku naše veze tepao mi je Miškica, to je bila jedna od prvih srpskih reči koju sam ga naučila i objasnila mu šta ona znači. Šta sve zaista znači i može da znači. Već kad smo počeli da živimo zajedno, moj nadimak, ta lična šifra među ljubavnicima – bio je Mali Tito. Jer, ne samo da sam mu naređivala i prigovarala u kući, već sam to činila i u firmi, gde me je postavio na mesto nekakvog nadzornog organa, čiji delokrug rada, doduše, nije bio svima najjasniji.
Kurir
Dodaj komentar