Kako su se upoznali Sergej Trifunović i Legija

Serija „Sablja“ o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, premijerno će biti emitovana tokom vikenda na RTS 1. Kroz osam epizoda publika će pratiti događaje iz naše recentne prošlosti – ubistvo premijera Zorana Đinđića i situaciju u zemlji pre i nakon 12. marta 2003. godine.

Da stvar bude intrigantnija, Trifunović i Legija se lično poznaju, o čemu je i glumac sam govorio. A postoji i jedna legenda koja je godinama prepričavana, odnosi se na čuvenu pucnjavu u beogradskom klubu „Bojan Stupica“ u leto 2001. godine.

Milorad Ulemek Legija i tadašnji kapetan JSO, Branko Veljković, uhapšeni su 15. juna 2001. godine zbog osnovane sumnje za počinjena krivična dela „napada i sprečavanja ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti“ i „izazivanja opšte opasnosti“.

U izveštaju MUP Srbije pisalo je da su „Ulemek i Veljković 15. juna 2001. u 5 časova u Klubu ‘Bojan Stupica’, u ulici Srpskih vladara 50, napali i sprečili policajca, mlađeg vodnika Ivana Maksimovića, u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira…“

Naime, U klubu „Stupica“ je inače 14. juna Arkanova udovica, Svetlana Ceca Ražnatović, proslavljala svoj 28. rođendan sa mnoštvom pozvanih gostiju. Bilo je tu i estradnih umetnika, glumaca, fudbalera FK Obilić, kojim je Ceca tada rukovodila, bivših pripadnika Arkanove borbene jedinice – Srpske dobrovoljačke garde, aktivnih debeovaca, među kojima i Milorad Ulemek sa kapetanom DB Brankom Veljkovićem…

Ceca je pred zoru otišla i ostavila goste da nastave s provodom, nakon čega je usledila svađa između glumca Sergeja Trifunovića i nekog od direktora FK Obilić, koja se potom pretvorila u tuču. Umešao se i kapetan Branko Veljković, ali koga je on u tom obračunu branio, nije do kraja zvanično utvrđeno. Veljković je potegao pištolj i zapucao. Potom se i Legija takođe mašio svog pištolja berete SF kalibra 9 milimetara. Ipak, na svu sreću, nisu upucali nikoga.

Celu priču je potvrdio i kontroverzni biznismen, Nebojša Tubić Žabac, gostujući u podkastu BalkanInfo.

– Jednom je u klubu „Stupica“ Sergej Trifunović iznervirao neke ljude i dobio šamar! Došao on kod Legije da kuka zbog šamara, a Legija prevrne sto i počne da puca! Došli ovi iz interventne, a Ulemek jednom od njih uzme pištolj i upuca ga u nogu – rekao je Tubić u intervjuu.

Glumac je jednom prilikom na opasku na društvenoj mreži X da mu je Legija bio „ortak“, odogovrio da ga je sreo svega tri puta u životu.

Nakon toga je Sergej otkrio i šta se tačno dogodilo tokom tog incidenta na pomenutoj mreži.
U opasci se tvrdi da je „njegov ortak Legija“ (nekada poznat kao Cema) upucao policajca zbog Trifunovića, glumac je odgovorio:

„Ne. Ulemek je pucao u plafon, koliko ja znam. I nije mi ortak neko koga sam ukupno video tri puta.“

Kako su se upoznali Sergej i Legija?

Glumac je ranije otkrio da je Milorada Ulemeka Legiju upoznao tokom snimanja filma „Do koske“, jer je Legija tada bio saradnik. Svedočenje Sergeja Trifunovića o poznanstvu s Legijom objavljeno je na Fejsbuk stranici „Legende devedesetih“.

– Legiju sam upoznao ’98. tako što sam dobio da igram u nekom slovenačko-francuskom filmu lika koji je bio u Legiji stranaca. Drugarica mi je predložila da može da me upozna sa nekim Cemom koji je bio u Legiji stranaca. On je vrlo rado pristao da mi pomogne. Zakazao je sastanak u kafiću „Okno“ u Ruzveltovoj. Ja sam tamo poneo knjigu od 400 strana, po kojoj je trebalo da bude snimljen film i poneo sam scenario. Ta knjiga, kao i scenario, bili su zapravo raskupusani odštampani papiri koje sam ja nosio u fasciklama. Dok sam se približavao kafiću, vidim crni mercedes džip i četiri namrgođena tipa pored auta koji izgledaju kao braća rođena. Onda pogledam prekoputa ulice i kao ogledalo: još jedan takav crni džip sa još četiri gotovo identična tipa. Svi su oni videli da dolazim i samo su klimnuli glavom kao da mi daju dozvolu da uđem.

Ulazim u kafić, a onda scena kao iz filma, prepun lokal, a mrtva tišina. Čuje se samo neka tiha muzika. Prilazi mi konobar i pokaže da krenem za njim. Prolazimo pored dva tipa koji nam dozvoljavaju da idemo dalje. Dolazimo do stola gde sede trojica i dogovaraju se nešto poverljivo. Svi nose spitfajerke. Od te trojice, dvojica su ogromna, a treći je nešto manji od njih i izgleda kao Zagor, rekao bih lep čovek. Ja gledam i razmišljam koji je od njih trojice čovek koga ja tražim i tipujem na jednog najvećeg, najglavatijeg, sa debelim vratom. Ali nije bio taj. U tom trenutku ovaj što liči na Zagora vrti na stolu paklu cigara i kaže tiho ovoj dvojici rmpalija: „Dobro, ajde…“ I nestaše ova dva lika! Ja ukapiram da je on čovek koga tražim.

Ostanemo sami i on kaže: „Šta ti treba?“ Ja mu ispričam sve, dam mu knjigu i scenario. On je sve to uzeo da pročita i kaže: „Piši moj telefon“, ja ga pitam: „Jesi siguran?“ On kaže: „Da, zapiši…“ I da mi svoj mobilni koji sam zapamtio napamet i znam ga i dan-danas. Pošto je to bilo vreme kada nisam furao mobilni, pa sam pamtio napamet brojeve. Čujemo se posle sedam dana i kaže da je pročitao i da mi je ostavio tekst na portirnici Ateljea kako smo se dogovorili. Kad sam došao tamo, kažu mi da je došao čovek sa crnim džipom i da mi je ostavio ono. Ja pogledam, a on je frajer ukoričio onaj kupus koji sam mu dao, da bi lakše mogao da čita. Pročitao je i knjigu i scenario. Posle toga smo se opet sastali i pričali o Legiji stranaca, što mi je bilo potrebno za ulogu u filmu.

Sledeći put sam Legiju video 5. oktobra. On se već ranije povukao sa Kosova i ratnih dejstava kako bi čuvao Miloševića i faktički mu bio lično obezbeđenje. Kad su ušli u Aberdarevu i krenuli hamerima na nas, ja sam znao već ko su ti ljudi. I kad smo zalegali po ulici, tada sam se prilično oprostio sa životom. Posle deset dana sam ga nazvao i rekao mu: „Hvala generale što nas niste izgazili kao go*na“. On kaže: „Prvo i prvo, ja nisam general, ja sam pukovnik. Drugo, nemoj ti mnogo da veruješ toj vašoj dosovskoj štampi“. Kažem ja: „Mani me tih markera, nisam ja dosovac“. Sledeći put kad sam ga video, rekao sam mu: „Brate, vi kad ste izleteli, ja sam mislio da smo mi gotovi“. Kaže on: „Na koga ja da pucam? Ono su sve moji ortaci“.

Treće moje viđanje sa Legijom odigralo se one čuvene zloglasne noći u klubu „Stupica“. Ali tome je prethodio jedan drugi događaj, naime, Ballantines je pravio veče koje se zvalo „Kocka leda za jedan osmeh“. To su počeci mojih humanitarnih radova. Oni doniraju alkohol u neograničenim količinama, a plaća se led.

Oni pozovu neku poznatu ličnost koja će da bude domaćin i da privuče donatore. Pre mene bili su Jelisaveta Karađorđević i Saša Đorđević, ja sam bio treći. Domaćin je imao zadatak da izabere mesto gde će da se održi to, bend koji će da svira i da sastavi spisak gostiju. Novac se skupljao za neku bolesnu devojčicu.

Ja sam odabrao Konak kneginje Ljubice, Magnus bend i sastavio spisak gostiju među kojima su bili: Zoran Đinđić, Vlade Divac, Saša Danilović, Niša Saveljić, Madlena Janković Cepter… Svi ti ljudi za koje sam pretpostavio da imaju novac koji mogu da doniraju, a neki od njih su i moji prijatelji. Bio je još jedan spisak koga ne želiš da pozoveš i na tom spisku je bilo samo jedno ime: Čedomir Jovanović. Na njega sam u to vreme bio ljut zato što nije heo da legendarnom glumcu Vlasti Velisavljeviću da dozvolu za pecanje.

Treći put sam Legiju video na Cecinom rođendanu, a tome je prethodila humanitarna akcija koju sam ja organizovao. Rekao sam da se pozivnice pošalju na adrese tri najjača fudbalska kluba u tom trenutku jer sam računao da imaju najviše novca, a to su bili Zvezda, Partizan i Obilić. Iz Partizana i Zvezde se niko nije pojavio. Ja sam se to veče zezao sa hostesom: „Ma samo Ceki da dođe, sad će Ceki da stigne„. I dolazi ovaj, dolazi onaj, ja sve vreme pričam: „Ma samo Ceki čekam“, kad kaže hostesa: „Sergej, evo je!“ Ja pitam: „Ko?“ Kaže: „Pa Ceki!“

Ja se okrećem, ono ona u nekom kavaliju šarenom, pored nje Binić i ostali ljudi iz uprave Obilića. Ja priđem, kažem: „Gospođo, ljubim ruke…“ To je bilo nekoliko meseci posle ubistva Arkana, ona nije izlazila nigde iz kuće, bila je prilično satanizovana, a pošto sam ja kontraš i uvek navijam za slabije, onda mi bilo drago da je pozovem i drago mi je što je došla. Ostavila je prilično novca, to su mi rekli ovi što su radili na ledu. Kad se završila žurka, nas nekoliko je selo na travu ispred Konaka kneginje Ljubice. Ekipa je bila mala: Divac, Danilović, ja, Đinđić, njegova žena Ružica, Ceca, Binić… Žao mi je što nisam to slikao.

Par nedelja kasnije preko zajedničkog prijatelja mi je preneto da je Ceca veoma zahvalna, jer je niko nigde nije zvao i volela bi da me pozove na rođendan. Ja kažem vrlo rado, gospođa je bila divna što je došla kada sam ja nju pozvao na humanitarno veče. Odem ja u „Stupicu“, ali u trenerci jer nisam planirao da se zadržavam, nego samo da ispoštujem gospođu jer me je pozvala na rođendan.

Ulazim ja unutra, kad mene uhvati za vrat neki tip, koga ja znam iz Kruševca, uradi mi kao špansku kragnu fazon i kaže: „Oće da te vidi šef!“ Kažem ja Legiji: „Gde ste pukovniče?“ Kaže on meni: „Sedi“ i krene tu da se pije ozbiljno. E sad, onaj tip svako malo dolazi, hvata me za vrat. Ja sam u jednom trenutku tu njegovu ruku katapultirao, što je on doživeo kao ozbiljnu uvredu.

Ekipa se uglavnom razišla, skoro svi su otišli, ostalo je nas nekoliko samo, bilo je već oko pet ujutru

Legija je u jednom trenutku otišao do WC-a, a meni onaj tip kaže: „Ti mene udari?“ Ja ga gledam: „Šta, kad, ko?“ On skoči na mene, ja padnem sa barske stolice, on preko mene, ali ga dočekam nekako na noge pa ga bacim na onaj tamo zid. U tom trenutku uleće Legija i staje između nas. Ja pošto se dižem, nisam video šta se desilo, samo čujem: „Kume, pa ti mene udari?“ Jer je valjda ovaj batrgajući se, udario i Legiju. Miloradu je samo pala klapna i rekao je: „Ajde!“ Ja pogledam, a ono pojavila se gomila nekih likova koji su verovatno bili napolju pored džipova.

Mene su izveli na jedna vrata, a onog tipa na druga. Ja sam otišao kući, okupao se, spavao i sutradan u „Manježu“ sam imao neki sastanak sa jednim rediteljem koji mi je rekao: „Je l’ znaš da je noćas bila neka frka u ‘Stupici’, Legija pucao…„

Zapravo šta se desilo, on je rekao policiji da ga uhapse kad su došli, oni nisu smeli, on je tad izvadio pištolj, opalio u plafon i rekao: „Evo, remećenje javnog reda i mira, sad me uhapsite“, pa su onda morali da dolaze ljudi iz vrha, uglavnom ostalo je legenda o kojoj se priča… Šta se sve tad izdešavalo, ja ne znam, pošto nisam bio prisutan. On je uglavnom bio to veče nervozan, rekao mi je da hoće da izađe iz svega toga i verovatno je samo tražio način…

Legija je posle ovog događaja penzionisan.