Bojanić nikad otvorenije o sinu koji ima autizam

Pevač Mikica Bojanić, sin Miloša Bojanića, otvorio je dušu o svojoj porodici, te problemima s kojima se suočavaju u borbi za zdravlje sina Marka, koji ima autizam. U razgovoru s jednim medijima on je naglasio kako je „supruga ta koja sve to mnogo više podnosi nego on“, jer je često odsutan zbog posla. Ipak, svaki slobodan trenutak gleda da provede s naslednikom kojem se „treba i 300 odsto posvetiti“.

Tu se nije i zaustavljao.

– Zašto? Zato što sam ja na terenu, ja sam taj koji ide da radi, vuče, donosi… Mislim, zajedno, ali ona je mnogo više podnela. Što je negde i normalno… – objašnjavao je Bojanić za „Hype“, te je nastavio i o odricanjima koja ova borba sa sobom nosi; prema njegovim rečima nema vrata na koja nisu pokucali, šta nisu probali, ali promene kod Marka u, na primer, komunikaciji, ne vide.

– Često legnem i budim se sa tim problemom. To je negde moja sudbina, tako sam to prihvatio. Prva stvar koja je jako bitna tim svim ljudima, a dosta sam se susretao i pričao sa ljudima s takvim problemom, što na prostorima Kanade, Amerike i ovde, kod nas – najbitnija stvar je da čovek to prihvati onako kako je. Kada to prihvatite, mnogo je lakši život. Da prihvatite da je to tako i da tu nema, jednostavno, mislim… Poboljšanja ima, jer to je sada, kad uđem u tu temu od jedan do deset – imate decu s autizmom na tom levelu dva, tri, pet, sedam, deset i, onda negde nekom detetu to prija, pomogne mu neka terapija, a nekoj deci ne. I, zamislite, mi kao roditelji čujemo da je nekom detetu neka terapija pomogla; mi svi krenemo tamo. Zamisli, kad žena i ja sednemo i čak nemamo više ni suza za to, nego se pogledamo i kažemo: „Mislim da više nigde nećemo otići“, a šta smo sve probali, gde nismo išli, na koja vrata nismo pokucali – nabrajao je, pa dodao:

– Ne treba nikada gubiti nadu, nismo od tih, ali jednostavno više nemamo ni snage ni volje, jer se čovek razočara. To su neke stvari… Ne dao Bog nikome. Da to neko doživi. Da znaš da nema leka za to i, šta sutra? Treba da pravim rođendan Milošu ili Anđelini, a da sad dolazi i njegov rođendan i nema njegovih drugova. Oženiću sina, pa ću udavati ćerku i onda kad to sve… Negde se jednostavno raduješ, a onda kad pogledaš u realnost, sve me to poklopi. Jako je teško i puno je odricanja, ali opet kažem, s verom u Boga i nekom ljubavlju se nadamo da će biti bolje nego što je danas.

Sa suprugom je za Markovo zdravlje išao na sve strane sveta; od Kanade, dobavljanja raznih matičnih ćelija, pa sve do Srbije, u Beograd… Došli su i do izvesnih japanskih suplemenata i, kako je Mikica iznova naglasio, ima dece kojima to pomogne, ali nije i njihovom dečaku.

Marko, inače, ide u školu, ima svog pratioca, zdravo se hrani, roditelji mu na sve moguće načine čine život lakšim i lepšim, a evo kako njegovi brat i sestra na sve to gledaju i kako to prihvataju.

– Pre pet, šest godina, sedam, pita me Miloš: „Tata, zašto Marko ne priča?“ I ja, onako, sa knedlom u grlu ne znam šta da odgovorim, šta da kažem detetu. To su užasne stvari. Nešto što cepa i dušu i srce. Nerviramo se oko, ne znam, para, kola… Sam sebe uhvatim, nervozan sam jer mi nešto nije uspelo, neke te životne stvari koje i svi imamo, a onda se okrenem, kažem: „Hej, bre, treba da budeš srećan, zadovoljan s onim što imaš, da to ne zanemaruješ zbog nekih gluposti“. Deca su mnogo emotivnija nego mi, sad, kako ti to deci da objasniš… Što su stariji, to vide. Prihvatili su i to je negde moja porodica. Dosta smo mi pričali, kod nas u kući nema tajni – kazao je onda za pomenute medije Bojanić.