Prva dama Vojvodine o prvom bećaru Slavonije: Sećanje na Kiću Slabinca

„Jedno jutro rano, čim zora zarudi,

usta vredna svekrva snaju da probudi.

Ustaj, ustaj snajo, ustaj mili rode,

da peremo košulje, donesi mi vode.

Ali snaja leži, neće ni da čuje,

a svekrva besna po avliji psuje.

Zato svaka svekrva nek ne bude ljuta,

kad dobije besnu snaju nek joj beži s puta.“

(narodna)

– Kruno, došli su gosti, ‘ajde nešto zapevaj! I tako, otkad znam za sebe znam i za pesmu. Zapravo, ja pevam otkad sam progovorio. Moja mama je bila muzikalna, moj ujak je bio poznati tamburaš i pokazao mi prve akorde. Majka me je još pre prvog razreda osnovne škole upisala na balet, a ubrzo sam postao član dečjeg pozorišta, pevao u operetama – pričao je legendarni Kićo Slabinac.

– Danas me kritikuju i neki ozbiljni muzičari, kažu da pevam pesme koje svaki pijanac na ćošku može zapevati. Ima neke istine u tome. Sve te bećarske pesme uz tamburaše su u stvari neki neobavezni pesmičci, retko se nađe neka zahtevna.

Krunoslav Kićo Slabinac je muzički vunderking iz Osijeka, pevač briljantne karijere. Već posle prve ploče iz 1969. zapalio je bivšu Jugu sa kantautorskom pesmom „Plavuša“, a samo tri godine kasnije odužio se i crnkama onom antologijskom „Zbog jedne divne crne žene“. Za samo dve godine snimio je desetak singlica, zastupao Jugu na Evrovizijskom festivalu sa pesmom „Tvoj dečak je tužan“. Kroz čitavu karijeru snimao je uporedo i šlagere i bećarce.

– Nastupali smo nekoliko godina širom Evrope na manifestaciji „Zvuci rodnog kraja“ u organizaciji RTV Zagreb. Ja sam predstavljala Srbiju, sva u narodnoj nošnji, sa kikama i cvetom na vratu, šiljkanima i vezenom keceljom – priča Anđa Govedarović, prva dama vojvođanske pesme.

– Kada me je videla legendarna komičarka Nela Eržišnik, samo je dobacila: „Anđo, ti treba da se udaš za nekog kralja!“ U publici nije bilo kraljeva, ali je bilo nacionalista svih boja.

Kićo i Anđa, slavonski i sremski tamburaši, masni i bezobrazni bećarci – bio je to melem na gastarbajterske muke miliona Jugoslovena.

– Kićo je otvarao koncerte sa slavonskim tamburašima, čuvenim „Bećarima“, a kasnije je pevao i svoje nezaboravne šlagere. I tada je bilo nacionalista koji su kvarili to naše muzičko „bratrstvo i jedinstvo“.

– Posle jednog nastupa, vidno iznerviran zbog nacionalističkog dobacivanja, prišao mi je i rekao: „Čuj, stara, ne sme ništa da ti fali dok sam ja ovde!“ A ja, hladna kao špricer, izađem na binu, zapalim publiku, pa kažem Kići: „Izgleda da su tvoji svi napolju, a moji su svi unutra.“ Od svega smo pravili šalu, bili smo kao brat i sestra.

Znao je Kićo i da rasplače publiku, da zajeca do suza i grča, da prosipa viceve, podvriskuje uz tamburaše i vesele snaše.

– Kićo je bio rasni Slavonac, lafčina i ljudina, pravi bećar i veseljak. Dugo je momkovao, voleo je društvo i kafane, kasno se oženio. Imao je oči pravog zavodnika i pijanca. Kad je snimio „Zbog jedne divne crne žene“, zavoleli su ga i najokoreliji narodnjaci. Pitala sam ga čija je to pesma i ko mu je napisao tako lepu pesmu. Rekao mi je da je to njegova pesma posvećena jednoj našoj crnki koja je živela u Americi.

Pored stotina snimljenih zabavnjaka, snimio je Kićo i desetine narodnjaka, tih veselih slavonskih bećaraca i starih tamburaških pesama kojima je dao svoj pečat i štim: „Tan, tan, Tandora“, „Hej, bećari i bekrije“, „Jedno jutro rano čim zora zarudi“, „Golubice bela“, „Gori lampa nasred Vinkovaca“, „Čiča peče rakiju“, „Alaj volim u kolu igrati“, „Svatovac“, „Ovim šorom Jagodo“, „Škripi đeram“, „Zora zori, dan se bijeli“, „Seoska sam lola“, „Digni Kajo kraj od šlingeraja“…

– Svi ti bećarci ne bi bili toliko popularni bez Kićinih doskočica i fazona. „Vraćam se kući pijan, a na plotu petao kukuriče. Izvadim par kuna iz džepa, bacim petlu i kažem: Niko Kići nije pevao džabe, pa nećeš ni ti“ – sipao je Kićo kao iz rukava.

– Naše zadnje druženje bilo je u Subotici, uoči raspada Juge, u restoranu „Bačvanka“. I kada se zaratilo i kada su na ovim prostorima stvorene nove države, između Kiće i mene nije bilo granice. Volela sam da ga slušam, volela sam da ga gledam u njegovoj omiljenoj crvenoj košulji sa dugim kragnama koju sam mu toliko puta ispeglala na turnejama.

Krunoslav Kićo Slabinac preminuo je 13. novembra 2020. Ostalo je sećanje na „Plavušu“ i „Crnku“, na njegove „Bećare“, na autentičnog Slavonca sa podignutim obrvama i spuštenim šeširom.

(Goran Milošević)