radiobalkanfox
Legendarni glumac, Žarko Laušević, preminuo je pre tačno godinu dana posle duge i teške borbe. Njegova lavovska borba trajala je dugo, a pre nego što j izdahnuo u testamenu koji je napisao, ostavio je i naveo poslednju želju.
Svedočanstvo o njegovoj borbi za život i dah postoji u knjizi „Lauš“ Borisa Jakića, u izdanju Vukotić medije, a čiji vam odlomak prenosimo u nastavku.
– Kao svaki ozbiljan i pristojan čovek, Žarko je napravio testament u kojem je do detalja objasnio svoju poslednju volju.
To je učinio u proleće 2023. uveren da kraj nije tako blizu. Između njega i smrti nije bilo nepoznanica, dobro su se znali još od vremena podgoričke tragedije. Stalno su bili bliski, oslovljavali se na „ti“.
Nije umeo da štedi. Uprkos bolesti, nije ostavio cigarete. Zamenio je samo njihovu formu – pušio je elektronske umesto duvanskih s filterom.
Doktor sa ORL klinike Kliničko-bolničko centra Srbije bioptirao mu je tkivo, a dobijeni rezultati mogli su se tumačiti dvojako, i da jeste i da nije tumor – objašnjava pukovnik doktor Nebojša Marić, načelnik Odeljenja za grudnu hirurgiju na VMA.
Bio je u dilemi da li treba da operiše pluća ili ne. Čim je žlezda van grudnog koša zahvaćena kancerom, velika je verovatnoća da su u pitanju metastaze. Ali to ne znači da ne može da se operiše. Njegov tumor u donjem režnju nije bio veliki.
To je bila klackalica, šahovski problem kako lečiti, da li početi sa ciljanom hemioterapijom ili odmah operisati. Ja sam kao hirurg smatrao da bi bilo šteta da taj primarni problem ne uklonimo, a da se onda nastavi proces lečenja terapijom koja je kasnije sprovedena.
Preporučio sam mu hirurški zahvat. Nije mi delovao kao čovek koji je plašljiv, ali je preterivao sa analitikom. Čitao je mnogo o kanceru pluća i kako taj problem može rešiti. Bio je uveren da postoji način da se bolest eliminiše ili kontroliše drugim metodama.
Drugi razlog zbog koga je izbegavao hirurški zahvat bili su rezultati biopsije supraklavikularne žlezde, koja u prvom mahu nije dala precizan odgovor na pitanje o kakvoj bolesti je reč. To je kod njega probudilo nadu da je možda u pitanju neka upala, a ne karcinom pluća.
Izabrao je alternativni metod lečenja, promenu načina ishrane, redukovanje unosa šećera i izbegavanje nekih drugih stvari. Poklonio mi je knjigu jednog japanskog autora na tu temu.
Radio je punom parom. Jasno sam mu rekao da su veće šanse za izlečenje ako se bude opredelio za hirurgiju. Rekao sam da je operacija najbolja opcija, čak sam mu rezervisao termin kod mene na odeljenju. Javio mi se posle nekoliko dana i obavestio me, nakon konsulatacija s nekim onkolozima, da neće da se operiše.
Ne mogu da procenim zašto je izbegao hirurški zahvat, da li je u pitanju strah ili uverenje da će tim nekim alternativnim metodama pobediti bolest. Mislim da je bio ubeđen da će je pobediti. Pitao me je koliko će vremena biti u bolnici ako prihvati da bude operisan. Tada je snimao „Vreme smrti“ i još jedan ili dva filma.
U tom trenutku osećao se oslično, mogao je da radi i nije osećao veća ograničenja. A to je najveća „kvaka“ kod onkoloških bolesti, osećate se dobro sve dok ne možete da stojite na nogama. Poenta je da treba da se lečite dok se osećate odlično.
Bio sam na premijeri „Heroja Halijarda“. Kad sam ga video nisam se osećao dobro. Pošto se bavim onkološkim bolesnicima, bilo mi je jasno da je njegovo vreme isteklo. Video sam kraj.
U želji da ne umre bez ožiljaka, grabio je svaki dan, snimao dok je mogao da stoji. I tada, kad je više vremena provodio u KBC „Bežanijska kosa“ nego kod kuće, verovao je da su dobri dani pred njim, navedeno je u knjizi „Lauš“.
(Telegraf.rs/Kurir)
Dodaj komentar