radiobalkanfox
Ispovest Suzane Jovanović o životu, karijeri, porodici…
Suzana Jovanović jednom prilikom je pristala da otvori dušu i podeli sa čitaocima svoj celokupni životni put. Kaže da joj na početku karijere nije bilo nimalo lako, ali da bi sve ponovila isto kada bi se sada opet vratila u prošlost.
Ata images
Životna ispovest Suzane Jovanović
– Rođena sam u radničkoj porodici u Smederevu. Tata Branislav, mama Dušanka i ja živeli smo u Ralji, selu pored Smedereva gde sam provela celo detinjstvo. Odrasla sam kao jedino dete. Tata je radio u železari, kao poslovođa na visokoj peći sa visokonaponskom strujom, mama je bila domaćica. Osnovnu školu, do petog osnovne, završila sam u Ralji, a u petom razredu sam krenula u Radinac u školu… Iz ove perspektive, sve više mi je milo i lepo što sam detinjstvo provela na selu. S druge strane, duša me boli što su sela zapostavljena i pusta. Od prijatelja iz Ralje, čujem da ima malo dece… Nekad nas je bilo više od 36 u odeljenju, bila su po tri odeljenja jednog razreda, a sada jedva da ima po 15 đaka u razredu. Po prirodi sam emotivac i sve to me mnogo boli… Samo stari su ostali, ne čuje se dečja graja. Družili smo se, igrali se. Devojčice školice, a dečaci fudbal, između dve vatre. Okupljali smo se na ulici. Nije bilo interneta, društvenih mreža, mobilnih telefona i ovih modernih đakonija. I kada bismo se posvađali, to nije dugo trajalo. Bilo je svega i svačega.
– Moj školski drug Aleksandar, kojeg smo zvali Sale Japanac, voleo je da ide iza mene kad krenemo u školu. Kako to umeju dečaci u tom uzrastu, vukao me je za kike. Za jednu, pa za drugu. Ja se naljutim, pa ga malo i opsujem. Bile su to naivne, bezazlene dečje svađe koje nikome zlo nisu učinile. Nedavno smo se sreli na proslavi mature, pitala sam ga zašto me je vukao za kikice, a on mi je odgovorio: Zato što sam hteo da me primetiš. Uvek je voleo da bude u centru pažnje, takav je i danas. Bio je pozitivan, spreman za šalu, za igru… Prva simpatija mi je bio drug Peda, u četvrtom razredu osnovne škole. Tada je bila velika sramota i blam da devojčica pokaže da joj se neko sviđa. Sve se svodilo na dečje koškanje i zadirkivanje na velikom odmoru. Bilo je slatko i simpatično…
ATA images
Supruga Saše Popovića kaže da je još kao dete znala da će da bude poznata.
– Kada su u osnovnoj školi oformili hor, odmah sam postala član. Mom učitelju Aci i drugarima sam govorila da ću jednog dana biti poznata. Videćete vi mene na televiziji, imaću ja svoje postere i ploče, čućete svi vi za mene. Oni su se, naravno, smejali, a moj nastavnik muzičkog Predrag Jovanović je verovao u mene. Videvši da pevam mnogo glasnije od ostalih, izvukao me je ispred i rekao da ću biti solista. Voleo je da sa nama priča o svemu, a ja sam mu stalno govorila da mnogo volim da pevam. Od njega sam dobila jedan mnogo lep savet – da samo slušam svoje srce, da pratim ono što osećam i želim i da ne dozvolim da me iko sputava u mojim namerama i željama, da ne dozvolim nikom da mi guši talenat i dar koji sam dobila od Boga. Rekao mi je i da je uz mene, da veruje da ću postići ono što želim i da ću zaista biti poznata jednog dana.
– Išla sam sa školskim horom i na takmičenja, osvajali smo nagrade, bili smo zapaženi. Nisam ni sanjala dokle ću stići. Stvarnost je prevazišla sve moje snove. To je valjda blagoslov kad si dobar čovek, kad čuvaš porodicu, Bog te nagradi sa mnogo više strana nego što možeš i da zamisliš. Nedavo sam bila na proslavi 35 godina mature i svi su se oduševili. Bila sam im atrakcija! Moja razredna Dragica Pantić koja je predavala srpski jezik, nastavnik Žika, njen suprug koji nam je predavao istoriju… Evocirali smo uspomene, islikali se, malo smo i plakali…
Ata images
Suzana je priznala da se već sa 15 godina suočila sa životnim padovima.
– Kad sam imala nekih 15 godina, čula sam da postoje takmičenja za pevače amatere. Redovno sam se prijavljivala na Prvi glas proleća, Prvi glas Smedereva… Učestvovala sam i na svakom bila druga ili treća. U tom osetljivom periodu odrastanja, kad shvatamo šta znače životni usponi i padovi, deprimirala sam se. Nisam htela da odustanem, ali se moja jaka volja malo izgubila. Zašto da ne budem prva kada imam sjajan vokal, imam dar od Boga, kada volim da pevam i umem to da radim? Posle mnogo godina sam saznala da su sva ta prva mesta dobijana preko nekih veza i vezica, da su ugovorena i dogovorena i pre takmičenja.
Otkrila je i koja joj je pesma promenila život.
– Imala sam sreću da imam jaku podršku od roditelja. Od tate posebno. Mama mu je stalno govorila da ne treba nigde da me pušta samu, da treba uvek da bude uz mene. Kad završi smenu, tata je morao da me vodi na svirku ili takmičenje, pa da se vraća na posao. Verovali su u mene. Stalno sam im govorila da ću sakupiti novac i dati za svoju prvu ploču. Posle tih amaterskih takmičenja, za mene su čuli ljudi iz okoline Požarevca. Među njima i Mića Panić, tada popularni pevač koji je prešao u menadžere i napravio svoj orkestar. Došao je kod mojih roditelja i pitao da li mogu da radim sa njima svadbe, ispraćaje, krštenja, sve što se po Srbiji slavi. Tata se složio. Rekao je da će me on dovoziti i odvoziti dok ja ne položim vozački ispit. Postala sam stalni član tog orkestra. Imala sam sreće da dolaze Bora Dugić, Boki Milošević, Radiša Urošević, Rade Jorović, Živkica Miletić…
Ata images
– Imala sam priliku da pred zvezdama dokažem da zaista vredim. Tada je došao sudbinski trenutak koji nikada neću zaboraviti. Kao da vidim sliku pred sobom. Na jednoj svadbi, Bora Dugić je izvadio frulu i pozvao me da odemo iza šatora da mi nešto odsvira. Od milošte me je zvao Snajka. Odsvirao mi je refren pesme Maramče. Rekao mi je da imam hit pesmu, mislila sam se šali. Od tog trenutka, sve je krenulo uzlaznom linijom – rekla je Suzana i dodala da je od prve tezge platila roditeljima sve račune:
– Prve pare sam zaradila u mom selu, Ralji. Komšije su poželele da im budem gost na venčanju. Lepo sam se doterala, spremila, kratka haljinica, štiklice i sa tatom otišla. Imala sam 15 godina. Uzela sam toliko bakšiša da nisam mogla da pokupim! Sve sam podelila sa orkestrom na ravne časti. Oduševili su se! Rekli su mi da sam za sat vremena uzela toliko novca koliko bi oni uzeli za nekoliko dana. Pare sam donela kući i pitala roditelje šta treba da se plati od računa. Rekla sam da ću sve platiti, da ću kupiti sve namirnice i njima poklone. Bila sam sva važna i puna sebe što mogu svojim radom roditeljima da olakšam život.
Ata images
Ispovest Suzane Jovanović tiče se i njenog razvoda, a pevačica priznaje da su je svi osuđivali kada je donela odluku da se razvede.
– Imam jedan brak iza sebe. Najlepše iz tog braka je moj sin Danijel na koga sam jako ponosna. Ponosna sam i na sebe jer sam taj težak i vrlo loš period uspela da izguram na svojim plećima. Roditelji su mi mnogo pomogli da sina odgajim i vaspitam. U svojim mladim godinama sam požurila da se udam i ne kajem se, zbog Danijela. Sve što je bilo loše, pada u vodu kad pogledam mog sina koji je izrastao u predivnog čoveka. Pametan, lepo vaspitan, završio školu, radi u Grandu, ne eksponira se. Kada je završio četvrti razred osnovne škole, Sale je jedva čekao da ga uzmemo kod sebe. Bio mu je i otac, i drug, i brat, i prijatelj, a i danas je… Posle razvoda, vratila sam se kod roditelja. Razvod je bio strašan. Mala sredina, svi vas osuđuju.
– Prvo su me osuđivali što sam se mlada udala, a onda što sam se mlada razvela. Teško sam sve to podnosila. Sreća da su me roditelji podržali. Ko će da stane iza svog deteta ako neće roditelji? Rekli su mi: Ne slušaj šta pričaju ljudi, niti te oni hrane, niti ti oni plaćaju račune. Iz svog tog crnila i ludila, ipak smo izašli normalni. Uz bebu sam vanredno završavala školu koju sam napustila. Završila sam trgovačku školu, a zatim polagala vožnju. Kada sam položila, kupila sam od komšije jugića. Sećam se, koštao je hiljadu i po maraka. Bila sam beskrajno ponosna što sam uspela da zaradim za auto, što sam ga kupila svojim novcem. Štedela sam, odvajala svaku paru, sanjala o polovnom autu i iznajmljenom stančiću u Beogradu.
Ata images
– Govorila sam sebi da ću raditi i zaraditi, da neću ostati u selu i pevati po veseljima u Srbiji, već da ću napraviti nešto za svoje dete i sebe. Htela sam nešto više, znala sam da moram da napravim ime na estradnom nebu, da moram da napravim karijeru. Želela sam da sinu i sebi kupim stan… Kad sam snimila Maramče, saopštila sam roditeljima da se selim u Beograd i da ću uzeti Danijela kod sebe, čim se snađem. Bila sam rastrzana između Ralje i Beograda. Bilo je teško snaći se sam u velikom gradu. Trebalo je raditi, zaraditi, odvojiti za kiriju i račune, za dete, za roditelje… Sve to podmirim, a za mene šta ostane. Na trenutak bih klonula, ali dovoljno je bilo da pogledam Danijela i da me to podigne. Bio je moja snaga, moj adrenalin, znala sam da moram dalje kako znam i umem. Kao Feniks sam se dizala iz pepela, svesna da će ponovo zasijati sunce, da će ptičice ponovo zapevati. Svom detetu sam bila i otac i majka – rekla je Suzana i dodala da se njen život deli na dva perioda – pre i posle Saše Popovića.
Ivan Vučićević
– A onda je Bog umešao prste u moju sudbinu. Mogu da kažem: Hvala ti Bože što si mi u život poslao Sašu Popovića! Ako, od jedan do sto postoji skala ljudskosti, dobrote, emotivnosti, srčanosti – Sale je hiljadu! Nikada neću zaboraviti kada mi je rekao da je dosta života između Ralje i Beograda, da se smesta iz iznajmljenog stana preselim u njegovu kuću i da Danijela moram da dovedem što pre! Školska godina se bližila kraju, Danijel je završavao četvrti razred osnovne škole… Preselili smo se kod Saleta, a sina sam upisala u školu na Novom Beogradu. Od tada kreće naša bajka koja traje pune 23 godine. Svojevremeno sam Saleta pitala šta ga je privuklo kod mene. Ispričala sam mu ceo svoj život, koliko sam se namučila i sa koliko teškoća sam se borila na trnovitom putu.
Ata Images
– Moj život se deli na dva perioda – pre Saše Popovića i od Saše Popovića. Rekao mi je da su mu se jako dopale moje oči i osmeh. Da je osetio da sam plemenita, da sam dobra osoba i dobra majka. Priznao mi je da je odmah sebi rekao: Ova žena mora da bude moja, po cenu života. Svaki put kada me je video bila sam nasmejana i dobro raspoložena. Nikad nisam kukala na sav glas, ne radim to ni danas. O svom bolu i svojoj tuzi nikad nisam pričala javno. Zatvorim se u četiri zida, isplačem se i teram dalje. O našoj svadbi se priča i danas. Rođenje naše ćerke Aleksandre je zaokružilo našu priču, krunisalo je. Dvoje dečice, nas dvoje… Lepa porodica, kuću smo sredili, stabilizovali se… Kad čovek vidi koliko mu je porodica stabilna i jaka, koliko je mentalno, fizički i psihički stabilan, sve ide kako treba, ništa nas ne može poljuljati. Najveći uspeh svakoga na svetu je kada mu deca izrastu u normalne ljude – rekla je Suzana svojevremeno za Scandal!
Dodaj komentar