“ Da je sevdah rujno vino,
ja se ne bih treznio,
danju, noću, sve bih pio
i opet bih rahat bio.
Ali pusti sevdah vara,
srcu rane stvara,
čudo mi je
kako puklo nije.
Umirem za oka dva,
bistra izvora,
i za usta nasmijana,
puna bisera.
Hej, srce pati,
mira će mi dati
samo pusi grob.
Ne čudi se majko
kad bih gorko plak’o,
jer gde ljubav gnezdo svije,
tu se plače, tu se mrije.“
(Jozo Penava)
– Kad iscedim i poslednju emociju, kada više ne znam šta bih pevao, kada treba da kažem nešto veliko pa posle toga da ućutim, setim se ovih stihova velikog sevdalije Joze Penave – kaže jedan od najvećih sevdalija 21. veka Jovan Mihaljica.
– Svi moji po očevoj strani su iz Bosne i Hercegovine. Tamo sam provodio detinjstvo, naročito raspuste. Taj zvuk i ambijent, ta mirnoća, taj zveket fildžana, ta šarolikost crkava i džamija, predodredili su i moj ukus i muzički izraz.
Veliki utisak na mlađanog Mihaljicu ostavila je kaseta Safeta Isovića s kraja 80-ih sa odabranim sevdalinkama. Tada je prvi put percipirao svu lepotu i snagu Safetovog glasa, a onda je shvatio da pored Safeta postoji i Zaim Imamović koji peva na jedan mekši način, stilski potpuno drugačije.
– U tim godinama formiranja ukusa, definitivno sam se priklonio sevdahu. Volim tu melodijsku širinu, tu lirsku prefinjenost i gospodski način interpretacije. Sevdah nije samo ljubavna pesma iz Bosne. Sevdah je za mene i način života, kultura življenja, kodeks ponašanja. Promišljajući o sevdahu, primetih da ljudi koji žive sevdah nisu opterećeni materijalnim stvarima.
Jovan Milhaljica je Beograđanin po rođenju, a sevdalija po muzičkom opredeljenju. Po načinu tumačenja sevdaha približio se Safetu, a po trileru je najbliži Šabanu.
– Fasciniran sam Safetom koji je mogao iz najjačeg glasa da pređe u falset i da pri tome savršeno vlada scenom i intonacijom. Kasnije sam zavoleo i Slobodana Lalića, taj njegov volumen, tehniku i osećaj za sevdah. Na moju žalost, pred Safetom nisam imao prilike da pevam niti da ga upoznam.
– Pred Šabanom sam imao prilike da pevam mnogo puta, pevao sam i na njegovom pedesetom rođendanu. Dve noći pre Šabanove tragedije bili smo u jednom restoranu gde smo se družili do sitnih sati uz to fino astalsko pevanje. Primetio sam tada i neki čudan umor na Šabanovom licu. Te večeri sam mu pevao pesmu „Zbog tebe draga pistadoh takav“, baš onako kako je on pevao na ploči, malo falsetom malo punim glasom. Šaban mi je tada rekao: „Samo ti možeš da je doneseš na pravi način.“
Mihaljica je pevač za velike zalogaje i jedan od najvećih sevdalija 21. veka. Svoj aristokratski ukus i mirnoću uspeo je da sačuva i u okruženju sveopšteg neukusa i nemira rijaliti Srbije.
– Ja sam rođeni Beograđanin. Doduše, dete sam predgrađa, iz Ritopeka, što me je dodatno usmerilo prema sevdahu. Da sam rođen u nekom strogom centru ili u novobeogradskim blokovima, teško da bih razvio ovoliku ljubav prema pravoj narodnoj muzici. To predgrađe, iako pripada „drugoj zoni“, obogatilo je moje vidike i Avalom i brežuljcima i livadama, što opet ima veze sa sevdahom i mirnijim životom.
Sa 16 godina je pobedio na takmičenju za „Prvi glas Studija B“. Sa 17 godina osvaja treću nagradu na festivalu „Mesam“. Sa 18 godina snima za arhivu pesmu „Prođoh Bosnom kroz gradove“ i postaje jedan od najmlađih solista u istoriji Radio Beograda. Sa 20 godina, kao otkriće Doce Ivankovića, pobeđuje na festivalu „Šumadijski sabor“ i objavljuje svoju prvu ploču sa veliki hitom „Eh, da imam neku moć“. Bili su to nagoveštaji jedne velike karijere, ali…
– Svestan sam da sam zbog sevdaha zapostavio karijeru. Naravno, ima tu malo i moje lenjosti, nesnalaženja na estradi. I u mojoj branši je došlo do sveopšteg zasićenja. Pali su kriterijumi, muzika je pojeftinila, jedan čovek svira i peva za bakšiš.
– Legendarni sarajevski novinar i TV prezenter narodne muzike Vehid Gunić u knjizi „Enciklopedija sevdaha“ napisao je jedno poglavlje o meni. Od njega sam prvi put čuo opservaciju da postoje pevači i tumači sevdaha.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar