Velika životna ispovest Huse, život sličan Džejevom

Husein Alijević Husa bio je velika muzička zvezda devedesetih godina, a javnosti je poznat kao frontmen grupe Beat Street koja se i danas pamti po pesmi „Opsesija“. Međutim, poslednjih godinu i po dana, Husa je ponovo aktuelan u medijima ali ovog puta zbog glume. Njemu je dodeljena glavna uloga u filmu „Nedelja“ u kom je prikazan život pokojnog pevača Džeja Ramadanovskog.

– „Nedelja“ je veliki projekat, iako sam u godinama bio sam aktivan sve ovo vreme, poslednjih 15 godina aktivno komponujem pesme koje pevaju poznati pevači, ali to nije tako vidljivo kao kada igrate Džeja Ramadanovskog – tako da sam ponovo postao viralan. Ponosan sam na tu ulogu. Prijalo mi je da se vratim na scenu, to je mali fleš bek na ono vreme kada sam bio tinejdžer i kada sam sa mojom grupom Beat Street imao velike uspehe – to je tužno vreme u odnosu na ovo danas jer su to bile ratne godine, a mi kao klinci koji smo imali samo pozitivu u srcu koja se ogledala na naše ljubavne pesme smo bili svesni toga da oko nas nije lepa situacija. Najbitnije je da sam ja ponosan na svoje muzičko stvaralaštvo, ja sam tu muziku pisao, komponovao i izvodio.

Pesma „Opsesija“ je veliki hit i danas, a ono što je zanimljivo kada je grupa Beat Street u pitanju – niko nije otvarao usta, što to nije slučaj u ostalim dens grupama.

– Od toga se napravio jedan koš da je to nekvalitetna, neiskrena muzika jer ne peva ovaj nego onaj i svi smo upali u isti koš. Nije to baš sve tako. Ja sam neverovatno ponosan na to što sam pisao neke pesme sa 17 godina, pa i danas deca pevaju, evo i moja ćerka koja ima tri godine zna celu pesmu ‘Opsesija’ i koreografiju – rekao je on, pa se osvrnuo na film o Džeju, ge igra glavnu ulogu.

– U svom okruženju sam imao jako sličnih priča, to je jedna velika životna istina koju sam ja doneo u ovaj projekat. Nisam poput profesionalnih glumaca koji pročitaju scenario i donesu to, meni je scenario bio jako blizak. Na prvom mestu scene gde prikazujemo Džeja kao pevača – to mi je sve blisko, a period odrastanja i sve te teške stvari sam doživeo nešto lično, a nešto sam gledao u okruženju. Pomenuo si scenu sa majkom, ja imam jako bliskog brata koji od tinejdžerskih dana nema kontakt sa majkom, znam koliko to boli, to ne može rečima da se opiše. Najjača veza koja postoji na planeti je veza između majke i deteta. Majka ima to čudo da na svet donese novi život.

On je odrastao u jednoj srećnoj porodici, finansijski nisu bili jaki, ali da je uvek vladala ljubav u kući.

– Prvo sam dete svojih roditelja, Nade i Nurija Alijević, mama je imala 18 godina kada me je rodila, imam dva brata, Amir je šest godina mlađi od mene, a Aleksandar 17. Za razliku od njih, ja sam imao mnogo mlade roditelje koji se vole i sa svim poteškoćama u vreme velike Jugoslavije, tada je bila ta neka srednja klasa – moji roditelji su bili radnici, ali nisu kačili srednju klasu nego su bili više siromašni, ali sam zasipan ljubavlju. Ipak, neki ljudi u mom okruženju su svojoj deci pružali dosta toga materijalnog, a onda se ne desi sa njim ništa. Majka je bila higijeničarka u Domu zdravlja Vračar godinama, otac isto, radnička klasa, za razliku od Džeja, ja sam imao sreću samo što su moji roditelji zajedno.

– Ono što je specifično i što današnje generacije ne znaju to je da smo mi imali jedan uređen socijalni sistem u Jugoslaviji. Danas kada imamo sve i svašta imamo i ljude koji gladuju, a u to vreme nije baš tako bilo. Ja sam svake godine išao na more iako sam iz siromašne porodice, to su sve rešavale socijalne službe. Danas i majka i otac rade, a finansijski ne mogu svoje dete da pošalju na more. Nažalost, svojim roditeljima nisam uspeo da kupiš kuću, stan, dosta sam im pomogao koliko sam mogao. Devedesete su bile veoma teške, mi smo bili popularni, zarađivali smo neki novac koji je nama kao deci bio vau, ali danas jedan sto u klubu u Beogradu pravi više para nego cela diskoteka devedesetih. Mnogo je veća kupovna moć danas nego devedesetih i to se oseti, naročito u muzičkoj industriji. Danas imaš mlade ljudi koji se bave muzikom i uđu dobro u finansije što preko digitalija, što preko javnog izvođenja. Mi smo dosta nastupali devedesetih, ali nismo bili ni blizu tih para koje danas zarađuju ljudi.

Husa je otkrio da li su mu trebale finansije da uđe u svet muzike i kako si počeo da se baviš muzikom:

– Nisu, da bih ušao u moj svet muzike – to je prvo krenulo u mojoj glavi. Kao što sam neškolovan glumac, a igrao sam glavnu ulogu u filmu ‘Nedelja’, tako sam i neškolovani muzičar, i sa 18 godina sam već bio kompozitor i autor. Naš producent Zoran Bašanović koji je u to vreme vodio i Draganu Mirković mi je objasnio da melodijska linija koju pevam zapravo kompozicija, ja to nisam ni znao, mislio sam da su kompozitori ovi školovani, neki dirigenti i to sve ali objasnili su mi da to nije tako. Kada sam pisao tekst za „Opsesiju“, tako sam pevao i melodiju, vremenom sam naučio da sviram klavir i gitaru. Imao sam studio, imam ga i danas, mada danas svaki klinac koji kupi kompjuter i dva zvučnika ima studio, današnji softveri nam to omogućuju. Devedesetih je bilo teško imati studio jer je taj hadver bio skup, a danas je ceo hadver u softveru.

Odgovorio je na pitanje da li je poznavao Ljubu od malena

– On i ja smo drugari iz škole, rođeni smo na Čuburi, bili smo specifični klinci puni energije koju smo donosili u svet muzike. Davne 1992. godine smo mi snimili jedan dokumentarni film za RTB koji se zove ‘Talenti 2000’ – taj film donosi u pravoj meri tu našu energiju i to vreme početka devedesetih… Mi smo se tada bavili hip-hopom, on je ulazio na mala vrata u Jugoslaviju, demo grupe koje su se bavili hip-hopom smo mogli da nabrojimo na prste i sve su to bili počeci mlade bilje koja je u međuvremenu dobro izrasla i dala plodove u vidu Raste, Nućija, Vojaža i tako dalje. Da mi je neko rekao tada da će takvi pevači za 30 godina zarađivati više para nego Miroslav Ilić ili Zorica Brunclik pitao bih ga da li je normalan.

– Moram da primetim da danas imam mnogo odliva mozgova i talenata u zapadnjačke zemlje, ne samo iz Srbije, nego iz čitavog regiona. Ali opet sam optimista da može da se napravi ozbiljno tlo da se ti mozgovi vrate. Ja sam muzičar, imam mogućnost da putujem, evo moj Ljuba živi u Nemačkoj, ima suprugu pevačicu Elu B, imaju četvoro dece, kuću na četiri sprata, lepo žive. Ali specifično je da sa svakim našim čovekom koji je preko, kada pričate zaključite da on želi da se vrati ovde. Vuku ih naši koreni, retko ko se pomiri sa tim da ostane preko da živi – rekao je, pa se prisetio:

– Putovali smo dosta, dosta smo radili. Finansije nam nisu ni bile potrebne, ali moralo je to da ispliva i da se vidi. Radili smo zajedno sa Draganom Mirković devedesetih, na tim turnejama je bilo mnogo anegdota. Na turnejama Dragana Mirković kada se peva pesma ‘Za mene si ti’ na binu izađe jedan tigar, ja sam bio taj tigar, imao sam kostim od jambolije i tu je bilo mnogo vruće, nekada sam bio na ivici da padnem u nesvest. U Parizu me je publika ponela pa sam skočio u vis na publiku, međutim, publika je bila daleko, a bina je bila visoka i pao sam dole ispred ograde, ljudi u prvim redovima me gledaju.

Husa je otkrio da li je nekada otkazivao nastupe, s obzirom da su bile demonstracije.

– Jesmo, više puta. Koncerte smo otkazivali više puta, to nam je bila velika želja, desio bi se on 1997. ali baš tada su bile velike demonstracije, pa se koncert nije ni desio. Ali razmišljam da je sledeće godine 30 godina od pojavljivanja grupe Beat Street i tog izlaska prvog albuma s obzirom kakav je trend koncerata u MTS Dvorana, ne bi bilo loše da se taj koncert i desi.

Beba i on su bili u vezi, kasnije u braku, a danas…

– Bili smo prijatelji više, slagali smo se oko posla, a kada nije bilo posla nismo funkcionisali, ja sam smatrao da treba da funkcionišemo po modelu mojih roditelja. Sada nije jasna situacija, imamo ćerku koja ima 16 godina, pa je bitno da komuniciramo zbog ćerke. Moji roditelji su stara garda, mama je ’56, a tata ’52 godište, svašta su preživeli, a i danas žive u istoj kući i zato mi je razvod teško pao – sama pomisao na to da porodica nije na okupu mi je teško pala.