radiobalkanfox
– Ove godine su mi se desile i lepe i ružne stvari. Postao sam deda, dobio sam unuku, pa su mi posle koncerta zapalili kuću. Nadam se da će mi pomoći da to obnovimo. Slučaj je prijavljen, bio sam dole nekoliko puta, ali se ne zna šta se zapravo desilo. Onaj zna ko je to uradio, neka mu je na časti, ja stvarno ne mogu nikoga da napadam i krivim. Tamo niko ne živi. Renoviraćemo, ja se ne predajem. Ja sam kao ptica feniks, boriću se – priča Slaviša sa setom u glasu i dodaje:
– Sva sreća sve je bilo zatvoreno, da je bilo promaje, pola sela bi izgorelo. Sva sreća desilo se kod mene, neka tu i završi. Neko je razbio prozor i ubacio nešto na krevet. Bio je tu i parket, nameštaj, sve je to izgorelo. Najvrednije su mi bile uspomene, te slike koje nikada neću moći da napravim, to neko moje detinjstvo je izgorelo u toj mojoj kući. Sve ostalo se može kupiti, detinjstvo ne.
Foto: Ringier
Foto: Ringier
– Moje detinjstvo je bilo slatko, učio sam, radio sve i svašta, a onda me je selo prevarilo, pa sam počeo da idem u kulturno umetničko društvo Jovan Kojić, zahvaljujući tom kudu sam ja postao Slaviša Vujić. Svi su mi pomogli. Rođen sam u to srećno vreme. Bio sam nestašan kao dečak, a nestašan sam i danas. Volim život, imam odličan broj godina, ali ja se tako ne osećam. Kad pevam, ne doživljavam te svoje godine, ne prihvatam ih. Čini mi se da imam godina kao moji sinovi – priča on i dodaje da uprkos siromaštvu, uspeo je da uživa u životu:
– Bio sam fino dete, nestašan da. Počeo sam mlad da radim i zarađujem novac, tata nije mogao. Bili smo siromašna porodica, ali zahvaljujući muzici sam ceo svet prošao. Sve što sam poželeo, zahvaljujući muzici sam dobio. Umrla mi je majka, sestra bliznakinja, moj brat rođeni je ostao sam. Baš tužna priča. Slao sam novac bratu, on je uživao u životu, a moj otac i ja smo zarađivali.
Na Kosovo danas retko ide, jer kako kaže, osim onih lepih, bilo je i tužnih momenata o kojim ne voli da priča.
– Izgubio sam volju da idem dole. Idem tamo samo zbog roditelja i moje pokojne sestre bliznakinje. Ništa me baš ne vuče delo. Ali ja sam ta ptica čudna, videću da se vratim sledeće godine dole i da se time pozabavim. Oživeću uspomene. Sve želje su mi se ostvarile, nadam se da će i to, da ću uspeti da renoviram. Tražiću odštetu, ako budu hteli da mi daju, ne znam proceduru, pošto je slučaj državni. Ako mi budu pomogli, super, a ako ne, borba neće stati.
Dolazak u Beograd mu je promenio život, a kafana ga je očeličila.
– Kad sam došao u Beograd, video sam da ništa ne znam, u selu sam bio super, možda i najbolji. Nije lepo tako o sebi da pričam, ali tako su mi govorili. Kafana me je očeličila, dala mi volju, morao sam sve da naučim. Da sam studirao pravni fakultet, bio bih sigurno najbolji student.
Slavišin život je obeležio i odlazak sestre bliznakinje koja je preminula još dok su išli u školu, a pravi uzrok smrti nikada nije saznao.
– Retko pričam o svojoj pokojnoj sestri bliznakinji, to mi je najteži period u životu. Taj 19. maj je nešto za mene pogubno. Ja svoj rođendan ne slavim baš zbog sestre, ali život ide dalje – priča Slaviša, otkrivajući da u detalje o smrti svoje sestre nije upućen:
– Ne znam šta se desilo. Prehladila se, razbolela se, a onda i umrla, šta i kako se desilo, ne znam detalje. Išli smo tada u školu, nismo bili mali baš. Moj otac nikad nije želeo istinu da mi kaže, nikada nije želeo o tome da mi priča. To je nešto mnogo bolno za mene, ja nisam istraživao, ne dao Bog nikome ovo. Nikad ne pričam o tome.
Inače, Slaviša Vujić je održao treći u nizu koncert u Centru za kulturu Vlada Divljan, a kako kaže, osim tog finansijskog momenta, bitan je i onaj umetnički.
– Isplati se i koncert, ovo je nešto najlepše, što želim svakom kolegi. Ovo je zadovljstvo zbog kog svi živimo. Želimo tu binu, da podelimo tu radost sa publikom. Ne postoji cena, ja sam počeo u kafani, i kafana mi je najdraža, tu su mogu uvek vratiti, ali na veliku binu ne mogu uvek. Ušao sam u ovaj ludi svet, u srećno vreme. Došao sam u kafanu, nisam ništa znao, pa sam učio, učio, došao sam do mojih životnih ciljeva, ali nikad nisam znao da ću imati svoje koncerte, turneje. Čak sam bio zadovoljan kafanom – kazao je on.
Težak je ovaj hleb
Iako je uspeo u svetu muzike, Slaviša ističe da ne bi poželeo da ga sinovi i unuci naslede.
– Mislim da će moja unuka da me nasledi, malo je nemirna. Nije lak ovaj posao, moj sin je snimio jednu pesmu, pa je odustao od muzike. Težak je ovaj hleb, ovo je crni hleb. Sad je lakše doći do popularnosti. Noćni život je težak život, ceo život sam proveo po turnejama i kada se vratim kući, dete mi poraslo, ne mogu da ga prepoznam. Bolje da se ožene, jedan je oženjen, ovaj drugi nek se oženi, pa da grade porodicu. Porodica je ispaštala zbog posla. Ovo je najlepši posao, ali doći do uspeha je mnogo teško. Ne mogu i jare i pare, karijera i život, a da sve bude super, to je nemoguće.
Nakon smrti žene se povukao u medijsku ilegalu
Nakon smrti supruge se povukao u medijsku ilegalu, ali se danas vratio svojoj prvoj ljubavi – muzici.
– Moja žena je preminula pre 14 godina. Ona je meni sve oprostila i rekla da se ne predajem i nastavim karijeru. Ona je bila vidovita, zahvaljujući njoj sam i postao velika zvezda. Ona mi je uvek govorila: “Ceo grad priča o tebi”, bićeš zvezda. Ona me je naterala da dođem u Beograd, tako sam upoznao Radeta i tako je krenula moja karijera. Gurala me je u svakom smislu – rekao je Vujić i dodao:
– Više radim privatna veselja, krenuo sam koncertne varijante da radim. Ta kafana ja u kojoj sam porastao, koja mi je bila kao druga kuća, ta je kafana nestala, nestali su ti ljudi, gosti.
Blic
Dodaj komentar