Igor Benčina u intervjuu za TV Ekran o filmu „Volja sinovljeva“ i saradnji sa bratom Petrom

Nakon što je film Nemanje Ćeranića „Volja sinovljeva“, snimljen u saradnji producentske kuće „Režim“ i Telekoma Srbija, stigao u bioskope širom zemlje i regiona, glavni glumac Igor Benčina ne skriva zadovoljstvo.

Kada je reč o velikom platnu, film „Volja sinovljeva“ zauzima posebno mesto u Igorovoj biografiji iz više razloga. Ispričan u stilu narodnih epskih pesama, s primesama savremenog neovesterna, gledaoce vodi u razrušeni svet u postapokaliptičnom vremenu, koji upoznajemo kroz stihove misterioznog slepog guslara. Zanimljivo je da je scenario počeo da se piše pre jedne decenije.

Jeste li zbog toga s nestrpljenjem čekali premijeru?

– Nakon što sam pogledao film, jedva sam čekao da ga vidi i publika. Mislim da je odličan i da će se dopasti velikom broju ljudi.

Koliko se za sedam godina, koliko je sniman, promenio vaš odnos prema filmu?

– Vremenski period od sedam godina nije mali, promenili smo se svi ponaosob, pa tako se i menjao naš odnos prema filmu. I sam film, odnosno scenario, prošao je kroz niz promena i adaptacija za to vreme. Ali važnije je ono što se za to vreme nje promenilo, a to su inicijalna ideja, razigranost, entuzijazam i ljubav prema istom projektu.

Vaša uloga Jovana opisana je kao pravi srpski gorštak iz postapokaliptičnog vremena. Čini se da nije tako teško vratiti se u prošlost kad o njoj nešto znamo. Kako ste spremali ulogu koja pripada budućnosti?

– Znajući prošlost, pretpostavljamo budućnost, iako je ovo apsolutna fikcija koju je napisao vrsni scenarista Strahinja Madžarević. Mislim da mi nismo baš toliko komplikovani koliko želimo da verujemo, jer se dosad potvrdilo da se prošlost često ponavlja. Ovo je priča s motivima i problemima o kojima je pisano i pre 2000 godina. Dakle, nije teško staviti se u kožu čoveka iz neke pretpostavljene budućnosti.

Da li vas je rad na ovom filmu podstakao da razmišljate o tome kako će jednog dana izgledati svet?

– Naravno. Ali je bilo uzbudljivo preživeti i proživeti preko filma jednu od verzija kraja sveta, bar onu Nemanjinu i Strahinjinu.

Glumačka podela je veoma zanimljiva i neizbežno je da se setimo Žarka Lauševića. Prošlo je tačno godinu dana otkako nas je napustio, sećate li se nekih njegovih reči?

– Kad sam bio klinac, Žarko i njegove uloge imale su veliki uticaj na mene. Otkad sam ga upoznao, nastavio je da zauzima to posebno mesto. Sada kada ga nema, ne osećam se dobro da govorim o njemu, jer ima toliko ljudi koji su mu bili bliskiji i bolje ga poznavali od mene. Ono što je činjenica jeste to da je bio veliki i da nedostaje. I da smo imali sreće što je podario deo sebe ovom filmu.

Film delite i s bratom Petrom, koji je za TV Ekran rekao kako ste u zajedničkim scenama imali neku lakoću, ali i da je, s druge strane, umelo da se prekine snimanje zbog smejanja ili ozbiljnih rasprava. Kako biste vi opisali brata kao kolegu?

– Dovoljno mi je bilo što sam imao priliku da budem s njim u kadru, i to je jedno posebno iskustvo koje mi vrlo značajno. Ne želim da opisujem brata kao kolegu, jer je važnije to što mi je brat.

U kadrovima dosta baratate sabljom. Da li je za to bila potrebna neka posebna obuka ili je filmska magija umešala prste?

– Obuka je bila neophodna, ali nisam imao dublera.

Koliko je i da li je bilo teško snimati u ovom kostimu? Čine li sva ta prerušavanja u kadru i na sceni glumački poziv uzbudljivim?

– Kostim svakako doprinosi da glumački poziv bude uzbudljiv zbog mogućnosti transformacija. U ovom filmu posebno, jer značajno doprinosi atmosferi i radnji.

Zamerate li nešto sebi pošto ste odgledali film?

– Trudim se da te probleme rešim pre snimanja ili na snimanju, da ne bih kasnije morao da se bavim samokritikom. Zadovoljan sam filmom.