Branka Šelić o novoj sezoni „Radio Mileve“ i tome ko je bio najduhovitiji na setu

Dva dana uoči početka emitovanja nove sezone „Radio Mileve“, koja na RTS startuje 22. decembra, jedna od glavnih protagonistkinja ove komedije, glumica Branka Šelić, ne skriva radost. Pre svega jer novo druženje s gledaocima znači i novu razmenu pozitivnih osećanja koje svaki put zasluži zbog svoje Marte.

Opet se s nestrpljenjem čekaju nove epizode. Šta je vama donela „Radio Mileva“?

– Mnogo radosti, a verujem i da nam je svima pomogla da u onom strašnom vremenu korone sačuvamo mentalno zdravlje i podsetimo se koliko su zajedništvo, ljubav i smeh lekoviti. Zahvalna sam na prilici da se s kolegama bavim temama koje čine svakodnevni život, na način koji je zanimljiv i deci i odraslima, jer podrazumeva igru. Radujem se kad čujem da je serija voljena i relaksirajuća. Rekli su nam kako se mnoga deca igraju „Radio Mileve“, kao što smo se mi nekad, kad smo bili mali, igrali nekih serija koje smo tada gledali.

Olga Odanović vas je citirala u intervjuu za TV Ekran i rekla da biste ovu seriju mogli da snimate do penzije. Mislite li još tako?

– Iskreno da, jer retko imate priliku da radite u kontinuitetu posao koji volite i s ljudima s kojima uživate da radite. To me podseća na neka lepa vremena u pozorištu kad su se radile velike ansambl predstave koje su donosile i nama radost u samom procesu, a onda se ta radosna zaigranost prelivala i na gledaoce. Čini mi se, po onome šta nam ljudi govore, da se to isto dešava i s našom serijom, koja je okupila porodicu. Jer premalo je sadržaja koji možete da gledate s decom, sadržaja kad ukućani gledajući mogu da podele emocije između sebe, a onda da te emocije deca podele van kuće s drugom decom. Kad čujemo da je naša serija u tome uspela, vidimo da smo radili pravu stvar u pravo vreme, i to je dragoceno.

Imate li neku komšinicu koja liči na nekog od likova u seriji?

– Verovatno se svi mi prepoznajemo u tim likovima, imamo sećanja na neke ljude koji liče na njih ili su im se dešavale slične situacije. Serija govori o nama samima i našem svakodnevnom životu, ali i o specifičnosti života u zgradi. Naše generacije se sećaju kako je izgledao taj život u zgradama, pa im je serija bliska, ali je zanimljivo koliko se deci to dopada. Osećaj zajedništva komšiluka u „Radio Milevi“ deluje okrepljujuće na sve.

Kako ste dobili ulogu Marte?

– Uobičajeno. Tekst je već bio napisan, poslali su mi ga na čitanje i rekli koju bi ulogu trebalo da igram. Na moju radost, odmah mi se dopalo, još kad sam čula ko je sve deo ekipe, bila sam presrećna.

Većina kolega smatra da je Brstina najzaslužniji za dobru zabavu na snimanju.

– Mnogo sam se obradovala kad sam čula da smo Branimir Brstina i ja u seriji partneri, jer smo već radili zajedno, oboje smo stalni članovi Ateljea 212. Zaista je izuzetno duhovit, a Stevana Lisičića ne možete a da ne volite.

Trudite li se da tumačeći svoj lik pokažete kako je zarad ljubavi sve moguće istrpeti?

– Igrajući Martu, trudim se da pokažem da u ljubavi moramo da se učimo uzajamnom razumevanju i toleranciji. Marta se bori za to, ali ona i Stevan su u stalnom procesu da to i nauče.

Da li vam je nova sezona donela novu zabavu na setu?

– Sad smo već dobro uigrana ekipa, vrlo brzo možemo da se dogovaramo i pokušavamo da unesemo u scenu što više igre. Snimanje nije lako i trudimo se da održavamo dobru i prijatnu atmosferu za rad.

Publika i dalje, gledajući samo finalni proizvod, najčešće misli da je gluma – zabava. Je li?

– Možda neki ljudi tako misle zato što glumci stvarno vole svoj posao, ali mnogo je truda i rada uloženo da bi se došlo do onoga što gledaoci vide. Gluma je, u stvari, potraga za nekim istinama koje mogu da budu i vrlo bolne ili teške. Taj proces nije uvek lak. Glumci koji posvećeno rade svoj posao imaju potrebu i obavezu da prvo razumeju to što rade. Da grade biografiju lika, razumeju njegove situacije i okolnosti u kojima se dešava priča, dožive emocije lika i nađu odakle one dolaze. Naš poziv je, ako mu se pristupa posvećeno, vrlo zahtevan, ali meni je zbog toga i zanimljiv. Osim učenja tekstova, moramo u saradnji s rediteljem da objasnimo i razumemo i sve ono što nije napisano.

Da li je istina da ste postali glumica samo zato što niste primljeni da učite za dirigentkinju?

– Želela sam da upišem dirigovanje, spremala sam se za prijemni ispit, ali nisam primljena. Bila sam razočarana i nisam imala jasnu ideju šta bih drugo želela da učim. Iako sam za pozorište bila vezana od detinjstva, glumica sam postala zato što su drugi poverovali da bih to možda mogla da upišem. Čini mi se da sam, zahvaljujući njihovoj veri, i sama poverovala i zahvalna sam i srećna jer sam zbog svog poziva imala izuzetno sadržajan život.

Ove godine je tri decenije od vaše prve uloge pred kamerom u seriji „Najviše na svetu celom“. Pamtite li neko snimanje posebno?

– Najviše sam radila u pozorištu i uskoro će biti trideset godina kako sam član Ateljea 212. Pamtim snimanje „Turneje“ Gorana Markovića, gde mi je on na jednostavan način objasnio kako da odigram ulogu majke, kada u sceni u biblioteci saznajemo njenu tragičnu sudbinu. Pamtim i film „Hjuston, imamo problem“ Žige Virca, u kom sam igrala ćerku Božidara Smiljanića. Pošto se prepliću dokumentarni i igrani delovi, načinom igre putem improvizacija situacija i teksta, pokušavali smo da se približimo dokumentarnim delovima filma. Sećam se i rada na „Izgrednicima“ Dejana Zečevića, gde sam igrala majku koja je zbog stresa i teškog života upala u nešto slično katatoničnom stanju, što je zahtevalo i pripreme pre snimanja. Iako nisam imala obimne zadatke, svi su bili specifični i zahtevni.

Bili ste pred kamerom i vaspitačica i bibliotekarka, psiholog i carica… Koje vam je zanimanje najviše leglo?

– Svaka uloga je zanimljiva na svoj način. Posao je takav da nas drugi biraju i svaki reditelj glumca na svoj način doživljava. Posebno su mi inspirativne uloge bez teksta, ali ako imaju dovoljno prostora da prikažu emociju ili misaoni proces, ako imaju neki razvoj. Volim i uloge koje imaju dobro napisan tekst, ali su mi zanimljive i one gde nije tekst najvažniji. Da bi uloga bila dovoljno istinita da poverujemo da je ta ličnost stvarna, mnogo zavisi od saradnje s rediteljem, jer on vodi proces i jedino on može da vam kaže da li je nešto dovoljno tačno. Naš posao zbog toga iziskuje uzajamno poverenje.

Jesu li „Senke nad Balkanom“ bile prekretnica da ipak od glume ne odustanete?

– Zaista mi je Ruža iz „Senki“ pomogla da poverujem da mogu da nastavim da živim od svog posla. I ona, ali i ostale uloge u kasnijim serijama koje sam dobila zbog nje.

Vama su zrele godine donele odlične role. Smatrate li da nikad nije kasno?

– Pozorište pomaže glumcu da ima kontinuitet u igranju i da nauči rano da igra različite uloge, ponekad i nepripadajuće godine. Meni je, na primer, uloga majke Kate Kapuralice u istoimenoj predstavi Jagoša Markovića donela vrlo rano iskustvo da igram majku, i to glumcima koji su moje godište. Kad sam nju odigrala, vrlo brzo sam ušla i u takozvane uloge majki. U životu svakog glumca postoje razni dobri ili manje dobri periodi. Ljubomir Muci Draškić, reditelj i nekadašnji upravnik Ateljea 212, rekao je da je za glumca najvažnije da traje, i bio je u pravu. Stalno učimo kroz uloge i procese, zato je za glumca, da bi se razvijao, potreban kontinuitet rada. Glumci igraju dokle god je to za njih moguće.

Pomaže li vam iskustvo vaših likova da prebrodite poteškoće u životu?

– Naš poziv nam donosi čitanje velikih pisaca i sjajnih tekstova, što pomaže svakom da bolje razume i sebe i svet oko sebe. Oživljavanje likova može da nam donese iracionalnu spoznaju onoga što ste mislili da ste čitanjem razumeli. Igranjem uspevate i da emotivno proosećate svoj lik i situaciju kroz koju prolazi. Svaka ta spoznaja je i teška, ali i lekovita, i zato je važno da u životu pridajemo istu pažnju emocijama i intuiciji koliko i onom racionalnom, da bismo mogli da budemo i ostanemo jedni drugima ljudi.