Životna priča Diane Budisavljević, Nemice koju Srbi obožavaju

Do pre 15-ak godina domaćoj javnosti je potpuno bila nepoznata priča o izuzetnoj, hrabroj i zaboravljenoj heroini, Diani Budisavljević, Nemica austrijanskog porekla, koja je inicirala i organizovala veliko spasavanje oko 15.000 dece.

Podizala je i dostavljala pomoć, učestvovala u obezbeđivanju smeštaja i čuvala dokumentaciju 12.000, uglavnom srpske dece iz koncentracionih logora koji su delovali u NDH1.

Bila je to verovatno najveća privatna humanitarna akcija u okupiranoj Jugoslaviji i Evropi tokom Drugog svetskog rata i sigurno najveća po pitanju spasavanja Srba.

Diana je rođena u Inzbruku, u Austriji, 1891. godine, u uglednoj trgovačkoj porodici Obekser. Kao i mnoge devojke njenih godina, školovala se za bolničarku tokom Prvog svetskog rata. Tako je upoznala Julija Budisavljevića, perspektivnog lekara iz ugledne srpske plemićke porodice iz Hrvatske, koji je u to vreme radio u bolnici u Inzbruku.

Venčali su se 1917. i dve godine kasnije preselili se u hrvatsku prestonicu Zagreb, u novoformiranu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije poznatu kao Kraljevina Jugoslavija). Julije je postao veoma cenjen hirurg, dok je Diana vodila život domaćice.

U jesen 1941. Diana je saznala za stradanje srpskih žena i dece zatočenih u logoru Lobor – grad 3. Odmah je prepoznala da samo „pravoslavno“ stanovništvo (tj. Srbi) nemaju organizovanu pomoć. Iako je u početku želela samo da prikupi novčanu pomoć i smatrala je da nije kvalifikovana da organizuje kampanju većeg obima.

Ipak, bila je toliko uznemirena situacijom da je odlučila da započne akciju pomoći, dostavljajući hranu, odeću, lekove i novac za pomoć. njih. Bio je to početak veoma složene privatne operacije, poznate pod nemačkim nazivom „Akcija Diana Budisavljević“, pokrenute oktobra 1941.

Vest o kampanji se prenosila od usta do usta. Akcija je brzo rasla i okupljala ljude koji su voljni da pomognu. Prvih meseci Akcija je radila bez pismene dozvole nadležnih, izuzev usmene dozvole dobijene preko lokalne jevrejske verske zajednice koja je omogućila Dijaninoj akciji da prikuplja i dostavlja pakete nege srpskim zatvorenicima i njihovoj deci u Lobor-gradu.

Pokazalo se da to nije od stvarnog značaja jer je njihov rad bio ometan, prikupljena roba je često bila zaplenjena i nije dostavljena zatočenicima. Sedište Akcije bilo je u stanu porodice Budisavljević u Zagrebu, gde su ljudi donosili pakete, novac, hranu itd., dok su Dianine ćerke Jelka i Ilse sa svojim prijateljima šile odeću.

Dijana je putem ličnih kontakata i hrvatskih državnih institucija pokušala da dobije zvaničnu dozvolu za rad svoje akcije, posebno kako bi sebi i saradnicima garantovala sigurnost i olakšala prikupljanje i dostavljanje pomoći. Međutim, u februaru 1942. godine dobila je pismenu dozvolu Jevrejskog odeljenja ustaške policije kojom je preko Jevrejske verske zajednice (iako ona to nije činila) dostavljala pakete za srpske zarobljenike u logore Lobor-grad, Đakovo i Gornja Rijeka. 

Saradnja sa Breslerom i Habazinom bila je veoma uspešna i pokazala se ključnom u predstojećoj operaciji odvođenja i premeštanja dece iz koncentracionih logora i njihovoj „kolonizaciji“.

Nakon uspešne nemačko-ustaške ofanzive na partizane na području Kozare tokom juna i jula 1942. godine, veliki broj ljudi je ubijen na licu mesta, a ostali zarobljeni. Od oko 70.000 uglavnom srpskih ljudi koji su završili u raznim logorima, više od 20.000 dece je odvedeno, uglavnom u kompleks logora Jasenovac, gde su mnogi od njih ubijeni. Među njima je bila i Dara, po kojoj je snimljen i film zbog kojeg je plakala cela Srbija.

Veliki broj zarobljenika (muškaraca, žena i starije dece) deportovan je u radne logore u Nemačkoj i Norveškoj. Zbog toga je nekoliko hiljada srpske dece (od odojčadi do dece od 14 godina) oduzeto majkama pre deportacije i ostavljeno sama bez ikakve brige. Umirali su od gladi i bolesti u logorima.

Dok je Akcija DB obezbjeđivala zalihe za transport interniranih odvedenih na prinudni rad na Glavnu željezničku stanicu u Zagrebu, Diana je od prevezenih žena saznala da su im deca ostavljena u užasnim uslovima u logoru Stara Gradiška.

Šef transporta za Nemačku, Heker, bio je voljan da pomogne Dajani u njenim naporima da spase decu iz logora i upoznao ju je sa kapetanom Vermahta Gustavom fon Kocijanom.

Diana ih je obavestila „da Crveni krst uopšte ne brine o pravoslavnoj deci, da sam pokrenula potpuno privatnu akciju pomoći.

Bio je to veliki uspeh za Akcionu DB jer je Dianina brza reakcija privukla preko potrebnu podršku najviših nemačkih zvaničnika u NDH. Rezultat je bio da su ustaše, nevoljko, dozvolile Diani da odvede zatočenu decu iz jasenovačkih logora (Stara Gradiška, Mlaka, Jablanac).

Odmah, početkom jula 1942. godine, Akcija DB, Ministarstvo udruženja i Hrvatski Crveni Unakrsni organizovani prevozi dece. U uniformama Crvenog krsta, Diana i njeni saradnici, u pratnji dobrovoljnih medicinskih sestara, odveli su decu čije su majke već poslate u Nemačku, a potom i onu čije su majke bile zatočene i spremne da daju svoju decu.

Odvajanje od majki bila im je jedina šansa da prežive; deca koja su ostala u logorima nisu preživela rat.

Bonus video:

Ovo je prava Dara iz Jasenovca 

( Glossy, Ilić Milica )