„Moja majka se ugušila u najgoroj agoniji“: Uzela je parče papira i jedva napisala – želim da umrem

„Moja majka je umirala u najgoroj agoniji i bila je svesna svega do poslednjeg trenutka. To je bila najgora moguća agonija od koje se nisam oporavila ni posle tri godine. Gušila se i molila me da joj pomognem i olakšam joj patnju. Zato što na kraju nije mogla da govori, uzela je papir sa noćnog ormarića i drhtavom rukom napisala – Hoću da umrem. Molila sam da joj daju jake tablete, ali su joj dali lekove u dečjim dozama“, kaže  Anamarija Sanseović.

Njena majka je imala multipli mijelom koji nije mogao da se leči i za kratko ju je ugušio. Poslednje dane provela je u bolnici u Slavoniji, što Sanseović ne želi da ističe jer, kaže, bolnici ništa ne zamera. Ona smatra da je problem u sistemu koji ne pruža dovoljno palijativnog zbrinjavanja. Na stare rane podsetila ju je hrabra izjava anesteziologa Sanje Ćosić, koja je, nakon smrti svog verenika, mladog ortopeda KBC-a Zagreb, dr Krešimira Crnogaće, koji je preminuo pre nekoliko dana u 39. godini od bolesti pankreasa, govorio o teškim poslednjim trenucima pred odlazak i nedovoljnom palijativnom zbrinjavanju.

Rekla je da mu nisu dali dovoljno morfijuma i da ih je molila da mu pomognu. Ona je rekla da je mladi doktor osetio strah od smrti i kraja, a to nije trebalo da se desi.

„Prestanite da se plašite opioida u palijativnom zbrinjavanju. Prestanite da budete neznalice, prestanite da uskraćujete milost mirne smrti palijativnim pacijentima. Obrazujte se. Pitajte. Pozovite svoje kolege na terenu da vas edukuju. Budite lekar i poštujte Hipokrata, ne mučiti pacijenta na samrti…“, napisao je Ćosić.

Sanseovićeva priča da je njena majka poslednjih dana imala kanilu u vratu, infuziju, kateter i PEG (kojim se pacijentkinja direktno ubacuje u stomak preko sonde) i bila je vezana za bolnički krevet. „To su bile scene gore od egzorciste. Umirala je od gladi i žeđi, prenosi Jutarnji list.

Govorila je ‘ne mogu više’, a ja sam molila Boga da ostane bez svesti. Ali ona je, nažalost, bila svesna svega do poslednje sekunde“, kroz suze nam priča Anamarija i dodaje da u takvoj situaciji „prvo tražite od Boga da spase vašeg voljenog, a onda ga tražite da napusti ovaj svet i prekine ovu beskrajnu muku“.

„Držala sam je za ruku, stalno sam bila pored nje. Na kraju je bila toliko iscrpljena i ljuta da je okrenula glavu od mene. Video sam da joj je suza klizila iz oka“, priseća se Anamarija najtežih trenutaka i kaže da se plaši da i sama ne mora da prođe kroz tako nešto.

Ona uopšte ne krivi lekare jer i sama radi u zdravstvenom sistemu. Svesna je da kod nas ne postoji mogućnost eutanazije, ali smatra da nikome ne treba dozvoliti da poslednje dane provede gušeći se, u panici ili u teškim bolovima.

„Kada je jasno da pacijent umire i zna da mu je kraj gotov, mora mu se olakšati da ne bude svestan toga“.