Sećanje na Žiću Kojića – Telegraf.rs

Foto: Promo

„Mačvo moja najlepša na svetu,

draga si mi kao pčela cvetu,

na te mislim kad se spusti veče

i na Drinu kraj tebe što teče.

A Mačvanke vragolanke

kradom dođu na sokake,

prevarile i nanu i baku

pa čekaju momke na sokaku.

Mila majko piši mi o Mačvi

i o Drini što kraj Mačve teče,

čuvate li stare običaje,

ima l’ prela kada dođe veče.

Viđate li na Drini splavare,

da l’ još melju vodenice stare,

da l’ pod pekom mirišu pogače,

da l’ Mačvanke još nose pregače.

Da l’ širokim šorom kao nekad

kočijama trkaju se svati,

strelja li se kroz prsten jabuka,

da l’ zveckaju na mladi dukati.“

(Živadin Žića Kojić)

Ovo nisu odlomci iz zaostavštine najvećeg mačvanskog učitelja i pripovedača. Ne, ovo nije napisao Janko Veselinović, ovo su stihovi Žiće Kojića, jednog od poslednjih autentičnih kantautora narodne muzike. Niko posle Janka nije opisao Mačvu sa toliko ljubavi i topline kao što je Žiča Kojić. Teško da je i ta Mačva toliko lepa koliko je plemenita Žićina emocija.

– U mojoj rodnoj Čokešini nalazi se i brdo Nečaja i čuveni manastir, zadužbina Miloša Obilića. Posle Miloševe pogibije, kaže predanje, došao je glasnik i rekao Miloševoj majci: „Ne čaj, ne čaj Miloševa majko, pusti ovce na to pusto polje. Miloš ti je majko poginuo, niti ide niti mu se nadaj.“ To su prvi stihovi koje sam naučio u životu – pričao je Žića Kojić (1939 – 2020) u Muzičkoj apoteci.

– S druge strane, nedaleko od moje kuće rođen je Janko Veselinović, najveći pisac Mačve. Šta god sam pevao i pisao, razmišljao sam šta bi rekao taj naš velikan da čuje moje pesme. „Mačvo moja“ napisao sam u prošlom veku, a snimio tek početkom ovog, inspirisan suzama mog kuma Gorana Miloševića.

U vreme kad je Žića ulazio u diskografiju, samo su retki pevači mogli da se bave snimanjem ploča, i to samo ako imaju potrvrdu radio soliste. Prve Žićine pesme i zvuče kao trajni radio snimci.

– 1957. (imao sam tada 18 godina) polagao sam audiciju kod Carevca. Odsekle mi se noge i prvi put ne prođoh. Budem uporan, uvežbam omiljene Carevčeve pesme „Tan, Tan, Tankosava“ i „Oženi me tajo devojkom iz Gruže“, sledeće godine se prijavim na novu audiciju i položim. Carevac mi je pružio priliku da pevam u kafani „Korzo“ u kojoj je i on svirao“, a pozvao me da nastupim i na čuvenoj „Smederevskoj jeseni“.

– Posle nastupa nisam bio zadovoljan visimom honorara, pa sam intervenisao kod čika Cara. Velikog maga je to zabolelo, pa mi je uz povećan honorar svečano uručio i trake sa mojim radio snimcima i rekao: „Sad idi u kafanu pa budi kafanski pevač i sam se bori za svoj honorar.“ Posle 60 godina karijere, miliona prodatih ploča i desetina pesama koje će me nadživeti, priznajem da sam pogrešio što nisam ostao uz koleno jednog takvog velikana.

A onda je Žića uzeo stvari u svoje ruke. Skoro sve što je snimio samom sebi je pisao, komponovao i svirao u studiju. Snimio je 12 singlova (solo i u duetu sa Latifom Havkićem) i dva studijska albuma sa desetinama večitih pesama: „Moj živote šta li mi te truje“, „Nek’ uvenu ruže“, „Nikad kući ne dođem do zore“, „Pusti me da odem gde me misli nose“, „Javljam ti se majko iz tuđine“, „Jesen stiže rana“, „Oj, devojko malena“, „Mačvo moja najlepša na svetu“, „Šljiva ranka, kruška karamanka“, „Stara vodenica“, „Hej, hej, svadba je“, „Kad bih smeo da ti kažem majko“…

– Prve dve singlice snimio sam sa Bucom Jovanovićem. Bilo je tu lepih pesama („Volim te lepa Jano“, „Banjaluko, tebe Vtbas deli“, „Ljubav naša prođe kao varka“, „Živim od uspomena“), a onda mi je Buca predložio da za sledeću ploču izdvojim pare za reklamu, kako znam i umem, pa makar prodao i ono stoke što imam prodam. Proradio je neki prkos u meni pa sam rekao Buci da tako nešto ne smem da predložim mom ocu, jer on očekuje da od pevanja zaradim još neku kravu a ne da rasprodam i ono što imam u štali.

– Na moju sreću upoznao sam Latifa Havkića, skinuo ga sa skele i gurnuo u kafanu i diskografiju. Pevali smo i snimali u duetu punih desetak godina. Bio sam srećan što sam otkrio jednog tako dobrog čoveka i vrhunskog pevača, ostali smo pobratimi do kraja. To mi je dalo snagu da još lepše pišem i komponujem.

Skoro šest decenija posle audicije kod Carevca, posle 20-ak snimljenih ploča za PGPRTB, Žića Kojić se prijavio i na Grandovu audiciju u serijalu „Nikad nije kasno“. Imao je 75 godina kad se popeo na grandioznu binu i pred članovima stručnog žirija (koji nisu bili ni rođeni kad je on snimao) izusto: „Ja sam Živadin Žića Kojić iz Čokešine.“

– Prošao sam nekoliko krugova i došao do finala u prvoj godini serijala. Da se razumemo, nisam gladan slave u ovim godinam. Prijavio sam se u „Nikad nije kasno“ da bih moje stare pesme približio nekim novim klincima. Znao sam da će moj hit „Moj živote šta li mi te truje“ da prođe dobro i kod onih koji ga nikad nisu čuli. Hteo sam i da prenesem ključnu poruku baš u ovo digitalno doba: „Deco, trujte se malo i ženama, dovoljno ste otrovani mobilnim telefonima.“

Živadin Žića Kojić preminuo je 7. septembra 2020. godine u svom domu u Čokešini.

(Goran Milošević)