Mladen Đorđević o filmu Radnička klasa ide u pakao

Film „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića svetsku premijeru je imao na 48. Toronto film festivalu, u okviru selekcije „Ponoćno ludilo“. Autor je u novom ostvarenju na neobičan način uspeo da spoji socijalnu dramu, triler i horor, koji je predstavio pričom o grupi bivših radnika firme zatvorene sumnjivom privatizacijom. Đorđević je glavne uloge poverio Tamari Krcunović, Leonu Lučevu, Momi Pićuriću, Ivanu Đorđeviću i drugima. U razgovoru za Kurir uoči polaska za Toronto reditelj otkriva zbog čega je menjao naslov ove priče, šta je radio kod vračare i kakvi su mu planovi za budućnost.

Pre vašeg puta u Kanadu održana je retrospektiva vaših filmova na Merlinka klasik festivalu u Kinoteci . Da li ste s publikom pogledali svoje filmove?

– Ne volim da gledam svoje filmove. Svaki kadar i rez mi je bolan. Previše se iscrpim tokom pravljenja i više ne mogu da se vežem, pa ni s distancom. Obradovao sam se pozivu da naprave moju retrospektivu i nadam se da to nije moj rastanak od kinematografije. Mislim da sam samo na pola karijere…

Dosta godina je potrebno da se u Srbiji snimi film.

– Kako bih nadoknadio svoju siromašnu kinematografiju, imam duže naslove filmova (smeh). U Srbiji su se veoma retko snimali filmovi jer je bilo malo para, ali u poslednjih sedam godina to se popravilo. Krivac sam i ja jer sam puno tražio sebe. Napisao sam više od deset scenarija. Država danas mnogo više finansira filmove i mislim da ću više snimati.

Film „Radnička klasa ide u pakao“ trebalo je da se zove „Prvi maj“. Zbog čega ste promenili naslov?

– Pojavio se sličan film „Praznik rata“, pa mi je glumica Boba Stojnić predložila ovaj naslov. On je bolji i povezuje se s filmom „Radnička klasa odlazi u raj“, snimljenom 1971. godine u režiji Elija Petrija. Dosta godina je prošlo. Radnička klasa je nekad išla u raj, a sada ide u pakao.

Šta je u jednoj rečenici zaplet vašeg filma?

– Radnja se dešava u malom gradu u Srbiji. Fabrika se zatvara kao posledica privatizacije, a oni odbačeni od države i crkve počinju da se bave prizivanjem mrtvih i đavola i misle da se tako svete lokalnim moćnicima, koje krive za svoju propast.

Opet koketirate s vračarama i magijom?

– Preneo sam to iskustvo iz dokumentarca „Sumrak u bečkom haustoru“.

Jeste li imali prilike da razgovarate s vračarom?

– Obišao sam njih desetak. Nisu rado pristajale da ih snimaju. Jedna je pristala i postala je deo mog filma. Morao sam da im se otvorim da bi mi one otvorile karte. Dosta pogađaju. To je kao kocka. To su žene sa iskustvom i kače se za arhetipove, što uglavnom dovodi do pogodaka.

Ko je glavni lik vašeg filma?

– Grupa radnika. Igraju ih Tamara Krcunović, Leon Lučev, Momo Pićurić, Ivan Đorđević, Lidija Kordić, pokojni Mirsad Tuka, Olivera Viktorović. Meni je dosadno da imam iste ljude u filmovima. Uspeo sam da napravim da profesionalni glumci deluju kao naturščici.

Kakve reakcije očekujete u Torontu?

– To je vrlo zaje*ana publika. Nije moj film klasičan za „Ponoćno ludilo“. Više je drama i spoj arthausa i žanra.

U Srbiji čekate Fest?

– Film tek naredne godine stiže u Srbiju, verovatno na Fest.

Mnoge vaše kolege radije snimaju serije. Da li vas privlači ta ideja?

– Voleo bih da radim neku seriju. Naravno, ne dužu od šest epizoda, i tretirao bih je kao jedan veliki film.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video:

Kurir