radiobalkanfox
„Kad sam bio dečko bez brčića,
imao sam dosta devojčića,
a sad mi je već porasla brada,
pa me hoće i stara i mlada.
Hej, živote, ti ne žuri tako,
navik’o sam živeti polako.
Ljubio sam i smeđu i plavu,
nanese me đavo na garavu,
za garavu imanje bih dao,
a za plavu kuću bih prodao.
A sad moram brkove da skratim,
pa ću staru ljubav da povratim,
ženiću se, ali ne znam kada,
možda sutra, a možda nikada.
(Mlađa Kosmajac – B. Braca)
Ovo je jedna od autobiografskih i najslušanijih pesama iz opusa Mladena Petrovića Kosmajca, majstora narodne muzike, oca daleko popularnjih Radeta i Stefana Kosmajca.
– Nadimak Kosmajac svakako da mi je produžio vek na estradi. Kao što je i u pesmi važan naslov, tako je i u pesmi važno ime po kojem će te pamtiti. Rođen sam i živim na Kosmaju u Nemenikućama, na najzdravijoj planini, u neiskvarenoj prirodi. Uspeo sam i da kroz ovu estradnu šumu prođem neiskvaren – kaže unikat narodne muzike Mladen Petrović Kosmajac.
– Kad sam ja počinjao, u modi su bile svirajke, frule i usne harmonike. Malo je ko imao harmoniku, a meni od pokojmog oca ostala klavirka. Pošto sam bio samouk, ubrzo sam prešao na dugmetaru, lakša za sviranje. Klavirka je za šansone i Šopena, a dugmetara je za Šumadiju.
Mladen Petrović Kosmajac je rođen u vihoru Drugog svetskog rata, 2. oktobra 1942. Odrastajući kao ratno siroče, osetio je svu gorčinu borbe za život i svu lepotu druženja sa ljudima gladnim pesme i ljubavi.
– I ja sam bio gladan ljubavi. Rastao sam bez roditelja, svirao sam bez nota, po sluhu i inspiraciji. Od petnaeste godine harmonika i narodnjaci me ‘lebom ‘rane. Prvo sam sam svirao i pevao sa jednom harmonikom, pa sa dve, pa bas…E, onda je stigla struja, pa mikrofon i pojačalo. Kad je stigao kompjuter, svako može da snima. Može da snimi ploču, može da postane zvezda, a da poturi nekoga drugog da mu peva.
Kosmajac je pravi raritet, i glasom i pojavom i pesmama. Ne pojavljuje se u medijima, a ima desetine onarođenih pesama.
– Meni nisu trebale kamere da bih bio popularan. Pevao sam narodna veselja, snimao ploče, vrteo se na radiju. Na Šabačkom vašaru bio sam jedan od najtraženijih. Otpevao sam jedno dvadesetak Šabačkih vašara. Zamislite desetine šatri, a pod svakom šatrom neko veliko pevačko ime: Kvaka, Gedža, Marinko, Šaban, Ljuba…
– Pevao sam u šatrama za hiljadu gostiju, a imao sam i dobru ekipu: Moma Stanojević, prva violina Narodnog orkestra, Zoran Jovanović, Sveta Pajić. Kad god zaškripi, ja sam tu da punim šatru – gegovima, štosovima, provokativnim i švalerskim pesmama. Na primer: „Sinoć pade gusta tama i u tamu jedna dama, cumba, cumba, cumba, cumba…“ Poenta je da svi u mojoj ekipi pevamo uglas i plešemo u ritmu „cumba-cumba“. Posle sat vremena cela šatra počne da „cumba“. Sve sam mogao sem da budem nepomičan kao drvena Marija.
Pevačko ime stekao je u zlatno doba narodne muzike, od sredime 70-ih do sredine 80-ih, na vrhuncu jugoslovenske narodnjačke diskografije.
– Za snimanje mojih ploča nije mi trebao ni sponzor ni sponzoruša. Diskos je imao desetine trgovačkih putnika. Sećam se, snimim ploču, još se nije pojavila u Srbiji, a već je bila kod naših u Evropi.
Peva Mlađa i ženske tonalitete, izvlači i najteže visine. Vlasnik je retko egzotičnog, reskog i promuklog glasa.
– Pevao sam i po dva dana i dve noći, bez prestanka. Nikad nisam promukao, a i kad sam najodmorniji imam taj promukao glas. Utrčavao sam u studio i posle najtežih svadbi, njjednu pesmu nisam uvežbavao pre snimanja. A da jesam… Nisam stigao ni tekstove da naučim, uđem u studio, držim papir u ruci, čitam tekst i pevam.
– Slično je bilo i kad sam prvi put gostovao na radiju da promovišem moju prvu ploču. Bio sam gost na Radio Inđiji, imao sam napisano i šta će voditelj da me pita i šta ću ja da odgovorim.
– O televiziji nisam ni razmišljao. Kad sam ja snimao, ni Šaban nije mogao na TV. Bila jedna televizija, a nas pevača mnogo. Mi iz Diskosa smo bili zadovoljni kad nam uslikaju omot ploče i puste najavu od dve sekunde: „Nova ploča!“
Diskografska karijera Mlađe Kosmajca trajala je od 1974. do 1987. Snimio je desetak singlica i dva LP-ija sa četrdesetak veoma skupih pesama: „Hej, živote, ti ne žuri tako“, „U očima suza nema“, „Neću boli što ti drugi dade“, „Kad ljubim i volim osećam se mlađi“, „Ne tuguj druže stari“, „Živi život, sakrij tugu, „Šumadinko, moja mila diko“, „Majko, vraćam se kući“, „Evo mene pored lepe žene“, „Njjedna mi njje okrenula leđa“, „Od Topole do Kosmaja“, „Ti si mala maca“, „Mala moja, moj nevene“, „Ti me prosiš dragi“, „Moj se dragi sviđa mojoj nani“…
– Imao sam čast da moju prvu singlicu i moj prvi LP snimim sa čika Mijom Krnjevcem i njegovim sinom Acom. Mija je voleo moj tonalitet, sećam se kako je raspisao note i aranžirao ceo moj album iz 1981. Na mojim pločama su svirali i ansambli Radoja Barajevca, Tomice Miljića, Dragana Aleksandrića, Mirka Kodića, Mikija Mitrovića.
Ime mu je mladalačko, a takav mu je i izgled. I u devetoj deceniji života odiše vedrinom i optimizmom.
– Radim gimnastiku po Kosmaju, uradim desetine sklekova svako jutro, istežem federe, radim vežbe za zglobove, bavim se voćarstvom. Od Beograda do Nemenikuća mogu da prepešačim kao od šale.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar