radiobalkanfox
Barencburg je ruska rudarska kolonija u norveškom arhipelagu Svalbard, usred Arktičkog okeana. Zidovi zgrada su ukrašeni muralima iz sovjetskog doba, lokalni pab naplaćuje u rubljama, grad se još može pohvaliti bistom Lenjina. Danci su dvadesetih godina 20. veka osnovali naselje i izgradili rudnik, a 1932. prepustili su koncesiju Sovjetskom Savezu.
Prema ugovoru iz 1920. godine, norveška vlada ima „pun i apsolutni suverenitet“ nad Svalbardom u zamenu za jednaka prava građanima zemalja potpisnica, uključujući Rusiju. Skoro svih 400 stanovnika su Rusi ili Ukrajinci. Barencburg ima norveški poštanski broj, brojevi telefona počinju sa norveškim pozivnim brojem. Ali na ulazu u luku velikim belim slovima na ruskom je napisano „Dobro došli u Barencburg“, a na zgradama se vijore ruske zastave, navodi britanski Gardijan.
Foto: Shutterstock
Život u malom gradu se drastično promenio od ruske invazije na Ukrajinu. Donedavno su stanovnici Barencburga bili u dobrim i srdačnim odnosima sa norveškim arktičkim susedima, orkestri i dečiji horovi su gostovali jedni drugima, održavala su se šahovska i druga takmičenja.
Ruski generalni konzul u Barencburgu Andrej Čemerilo predvodio je paradu desetina vozila i helikoptera sa ruskim zastavama 9. maja ove godine, kada Rusija slavi pobedu Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom. Zastava „Donjecke Narodne Republike“ istaknuta je u napuštenom rudarskom naselju iz sovjetskog doba.
Ruske zastave vijore se u Barencburgu na Špicbergenu u Norveškoj jer je jednoj ruskoj kompaniji dozvoljeno da ovde kopa ugalj. Posledice sankcija se osećaju, ali malo ko želi da priča o ratu u Ukrajini.
Foto: Shutterstock
Arhipelag Svalbard ili kako ga mnogi nazivaju Špicbergen, po najvećem ostrvu, nalazi se na pola puta od Norveške do Severnog pola – nema drveća ni jednog jedinog stabla. Svako ko se kreće van naselja mora da nosi oružje, zbog polarnih medveda, piše Dojče vele.
Barencburg – kratka istorija
Norveška kompanija Stavanger je 1910. prva počela sa kopanjem uglja. Zemljište je potom 1920. kupila holandska kompanija Nespiko, koja je osnovala naselje i nazvala ga u čast poznatog moreplovca Vilema Barenca. Zbog ekonomske krize u Evropi, kompanija je zatvorila rudnik, a 1932. je njen vlasnik postao sovjetski Arktikugolj Trust, u prevodu – arktički ugalj.
Iako je arhipelag pod suverenitetom Norveške, jedinstveni sporazum iz 1920. reguliše njegov status i daje građanima svih država potpisnica (ima ih nekoliko desetina, među njima i Kraljevina Jugoslavija) jednaka prava na korišćenje prirodnih resursa, ali bez davanja prava eksteritorijalnosti. Uz Norvešku, trenutno je Rusija jedina država koja održava svoje ekonomsko prisustvo na Svalbardu. Generalni konzulat Ruske Federacije nalazi se u Barencburgu.
Sankcije i problemi sa plaćanjem
Na Svalbardu se nigde ne plaća gotovinom, a otkako su sankcije EU stupile na snagu, Rusi više ne mogu da koriste svoje kreditne kartice. Plaćanje za mnoge funkcioniše samo sa internim Barencburškim karticama. Svi koji rade u Arktikugolju, ruskoj državnoj kompaniji koja upravlja lokalnim rudnikom uglja i svim drugim objektima, dobili su takve kartice.
Foto: Shutterstock
Ali, snabdevanje je sve gore. Do Barencburga se može samo vodenim putem. Norveška od 29. aprila zadržavala brod koji prevozi ruske kontejnere. Konačno je stigao 18. jula uveče.
Ovde niko ne govori o ratu
Ugalj se kopa već čitav vek i rudnik polako presušuje. Četvrtina godišnje proizvodnje od 120.000 tona potroši se u Barencburgu – za grejanje tokom cele godine u velikim montažnim zgradama. Trenutno tamo živi skoro 300 ljudi – iz Ukrajine, Rusije, Tadžikistana ili Sirije. Nikada ih nije bilo tako malo, kaže jedan radnik Arktikugolja.
Ukrajinci, koji su protiv rata, nestali su, kaže Timofej Rogožin, bivši menadžer turizma u Barencburgu. Sada živi u Longjarbijenu, glavnom gradu Špicbergena.
„Pisao sam mnogo na društvenim mrežama o greškama u turizmu, greškama na Arktiku i nedostatku slobode izražavanja“, kaže Rogožin.
Do 2020. niko za to nije mario. Nakon toga je bilo pritužbi, pa je 2021. podneo ostavku.
Foto: Shutterstock
Rogožin kaže da su mnoge njegove kolege učinile isto. Ukrajinci, koji i danas ovde žive, često dolaze iz Donbasa ili iz oblasti Luganska. Ovde mogu više da zarade, da imaju siguran posao i pre svega, bezbedan dom.
Mnogima su navodno ponuđeni ruski pasoši, kako bi ovde mogli udobno da žive kao Ukrajinci ili Rusi. Našli su posao u rudniku uglja, u vrtiću, u školi ili u turističkom birou.
Ovde niko ne govori o ratu, koji se u Rusiji može opisati samo kao „vojna specijalna operacija“. Jer kažu – svi bi videli ko razgovara sa novinarima.
Dve radnice u turističkoj agenciji oštro se žale na strane novinare koji su istraživali u Barencburgu – kažu, lagali u svojim izveštajima. Ali, ne mogu da odgovore na pitanje o čemu se konkretno radi.
Osim toga, ostali turistički operatari na Svalbardu ih bojkotuju, kažu one.
„To je pogrešno, jer ovde na kranjem severu moramo da se držimo zajedno. Nikoga ovde na Špicbergenu nije briga za Ukrajinu, radi se samo o tome da ih eliminišu kao konkurenciju“, kaže jedna od njih dve vrlo jasno.
Činjenica je da je turizam ovde u problemu. Ranije je dolazilo mnogo Rusa. Onda je došla pandemija, a ruska vakcina Sputnjik dugo nije bila priznata u Norveškoj. Nakon ruskog napada na Ukrajinu, vazdušni prostor je zatvoren za ruske letelice.
Dakle, već duže vreme, ruski turisti jednostavno ne mogu da dođu u Barencburg. Turisti iz drugih zemalja i dalje stižu, ali malo ih je. U jedinom hotelu popunjeno je samo deset od 43 sobe. Neki dolaze na jednodnevni izlet brodom iz glavnog grada Špicbergena.
Lekar Sirijac
Stanovnici Barencburga su uglavnom prijateljski raspoloženi, ali povučeni. Ipak, ne baš svi.
Sirijski lekar Abdulkader al Said ponosno pokazuje bolnicu u kojoj radi. Ovde ima samo nekoliko vrsta povreda koje treba lečiti, ponekad neki pijanac.
On problem Barencburga ne vidi u sankcijama, već u tome što je mesto tako malo.
„U ovom gradu kao da se sve vrti u krug. Kada izađeš, uvek vidiš ista lica. To je kao utvrđenje, krug iz kojeg ne možeš da izađeš“, kaže on.
Čini se da se mnogi mladi ljudi to vide drugačije. Oni ostaju godinu-dve, rade kao konobari ili vode turiste na obilaske i pri tome dobro zarađuju. Pojedince možete sresti na recepciji hotela tokom dana, tokom turističkog obilaska, a uveče u Domu kulture. S divljenjem pričaju o prirodi, o mogućnostima koje ovde postoje.
Foto: Shutterstock
Ali, ni oni ne govore o ratu u dalekoj Ukrajini.
Direktor rudnika ćuti, kao i ruski konzul. Obojica moraju da prihvate da strani novinari mogu da dođu i rade bez akreditacije, na kraju krajeva, oni su u Norveškoj.
Ali, svako ko se kao novinar kreće po Barencburgu mora bude spreman da će biti stalno posmatran. Bilo u prodavnici, na farmi haskija ili u bolnici, svuda neko izjavljuje da je sve u redu u mikrokosmosu Barencburga, veoma posebnom mestu na rubu civilizacije, gde Rusija mora da se prilagodi određenim pravilima.
Zbog rata Norveška jača uticaj
Tu se nastanio i Ukrajinac Ivan Veličenko (36). Radio je u ruskoj turističkoj kancelariji u Barencburgu, ali je napustio zbog pritiska nakon učešća u demonstracijama zbog trovanja ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog.
Od tada, Veličenko je pomogao mnogim Ukrajincima da napuste Barencburg i zatraže azil u Evropi. Po izbijanju rata mnogi su počeli da odlaze jer nisu mogli da izdrže, ističe on. U Barencburgu je još ostalo nešto Ukrajinaca, najverovatnije proruskih. Naime, veliki broj rudara stigao je u Barencburg iz Luganska i Donjecka, koje je Rusija samovoljno pripojila prošle godine.
Andrian Vlahhov, moskovski socijalni antropolog koji je godinama proučavao populaciju Barencburga, kaže da su od kada je Rusija anektirala Krim 2014. godine, mnogi stanovnici – i ukrajinski i ruski – morali da biraju između izražavanja svojih stavova ili zadržavanja posla. Gardijan prenosi da Norveška izgleda preduzima korake da ojača svoju kontrolu nad arhipelagom. Očigledno je da postoji sve veći trend ka različitim vidovima kontrole kako bi prostor bio „više norveški“, kaže Dina Brode-Roger, naučnica sa Univerziteta u Leuvenu.
Norveška vlada ulaže mnogo novca kako bi omogućila život ljudima na arktičkom arhipelagu. Vlada bi na proleće trebalo da objavi novi desetogodišnji plan za region: verovatno će budućnost ruske kolonije na Svalbardu biti usmerena na turizam, a ne na rudarstvo, dok će za vladu u Oslu akcenat biti biti na povećanju udela norveškog stanovništva Svalbarda, a samim tim i na smanjenju ruskog uticaja.
Dodaj komentar