JEDINI PEVAČ SA ČETIRI DIPLOME! Bio je ponosni Makedonac, a još ponosniji Beograđanin

Jugoslovenski i makedonski pevač Đorđe Želčeski rođen je 1938. godine u Prilepu, a preminuo 2020. godine u Beogradu. Karijeru je započeo kao solista, a 1959. godine upoznao je pevačicu Kevser Selimovu, sa kojom je počeo da peva u duetu, a potom je i oženio. Upoznali su se na Smotri folkloraca na Zlatiboru i rođen je najpopularniji makedonski duet. Dugi niz godina živeli su u Beogradu i nastupali kao duet Selimova Želčeski.

Bio je ponosni Makedonac, a još ponosniji Beograđanin. Preminuo je 16. marta pre tri godine, a njegova urna je položena u vrtu sećanja na Novom groblju u Beogradu. Imao je četiri diplome – diplomu radio pevača, laboranta, pedagoga i sanitarnog tehničara.

– Makedonska pesma je rezultat ljubavi i siromaštva. I najveselija makedonska pesma ima neki akord tuge. Ta muka preživljavanja i ta pečalbarska tuga iznedrila je 27 nepravilnih ritmova. U jednom istom selu u Makedoniji, jedna ista pesma se peva različito, narodnje nošnje su različite u donjoj i gornjoj mahali – govorio je Đole Želčeski.

– Teško je naći Makedonca koji ne zna da igra i peva. Čim se ispili iz majčinog krila ima potrebu da u nešto lupa. U staro doba roditelji su smatrali velikim porazom ako im dete ne zna da svira. Na primer u Bitolju, konzulskom gradu, bilo je sramota da dete ne zna engleski ili francuski jezik i da ne svira neki instrument.

– Imao sam sreću da rastem u vreme Ace Sarievskog, Nikole Badeva, Vaske Ilieve. Ali, pre svih, izdvojio bih Vasila Hadžimanova, koji je sa magnetofonom obilazio sela i zaseoke i sakupljao stare narodne pesme i objavio desetine zbirki. To su moji temelji, sve ostalo je nadogradnja.

– Prvo sam završio muzičku školu, svirao sam violinu. Nakon toga sam završio srednju medicinsku, pa višu pedagošku. Probao sam da budem i nastavnik i laborant, al’ ne vredi. Pesma je moj poziv, biće da sam pozvan od Nekog (sa velikim slovom n).

– Nije bilo interneta i vizualizacije, ljudi su bili željni da nas vide. Turneje su često polazile baš iz Makedonije, pa Crna Gora, Srbija, Bosna, Hrvatska, Slovenija. Ljudi su prepoznavali ne samo našu muzikalnost nego i našu energiju i posvećenost. Publika je to znala da ceni, zato i potrajasmo tolike decenije.

– Svetski meridijani su puni naših pečalbara. Mi smo tim ljudima donosili sve ono što im je falilo u tuđini: prvu zaoranu brazdu, izvor sa kojeg se pila voda, sunce koje budi. Mi smo ih vraćali u rodni kraj, bili smo njihovi najbliži. Taj osećaj sreće koji izbija iz naših zemljaka nije mogao ničim da se plati. Zaradili smo i pare i kuće i automobile, ali iznad svega prijatelje u svakom jugoslovenskom gradu i velikim centrima u dijaspori.

Kevser Selimolva i Đorđe Želčeski, to je spoj ljubavi i karijere od 60 godina, to je nekoliko stotina snimljenih pesama na malim i velikim pločama i arhivama Radio Beograda, Skoplja i Sarajeva.

– Sa nevericom i tugom moram da kažem da čak i Radio Skoplje nema više svoj reprezentativni narodni orkestar, nema više „Čalgija“. Čujem da je slična situacija i u Sarajevu. Dobro je što RTS čuva svoj narodni orkestar, ali problem je tzv. folk. Nova makedonska pesma čini mi se odoleva naletu modernog folka i nema ovolike prezasićenosti kao u Srbiji. Melodije rade ozbiljni kompozitori, najčešće akademski obrazovani muzičari, a tekstove pišu ozbiljni pesnici.

– Najviše se plašim ove sveopšte brzine, i šah se ubrzao. Moja generacija je na turnejama po celu noć igrala jednu partiju šaha, a sad je sve nešto brzopotezno. Tako je i na estradi: samo ako može sad i odmah, zvezda za mesec dana, album na pola godine, razvod na svaka tri meseca i skandal svaki dan. U toj jurnjavi se ne biraju načini, puno „zvezda“ a malo umetnika. U moje vreme se razlikovala pevačica od manekenke, glumice i starlete. Sad je sve to pomešano, brzo dođu a brzo i odu – pričao je svojevremeno on.