Razveli smo se 1. aprila, a nije bila šala

Suzana Mančić o svojim ljubavima priča u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koja se emituje samo na Blic televiziji na MTS kanalu 115, sredom u 21 sati. Ona vrlo otvoreno govori šta joj je prvi suprug govorio kako bi joj nabio grižu savesti.

– Nebojša je kao član Sedmorice mladih naravno bio prisutan dugi niz godina u mom životu. Ja nikada ni jednog od njih nisam pogledala onako sa nekim interesovanjem ženskim. Imala sam svoj život i znala sam da svi oni imaju svoje živote, svoje porodice, ali smo fantastično sarađivali. I desilo se jednom da smo svi zajedno otišli posle nekog koncerta gde nam se pridružio jedan hrvatski novinar i urednik na njihovoj televiziji. I dvojica pijanih gostiju su ga provocirali, provocirali i ovaj ustane i kaže: „Ajde napolje, da se raspravimo“. Niko nije ustao da pomogne tom nekom mom dečku, samo Nebojša. Pokazao srce. Pokazao je da je hrabar, da je odvažan, da se ne boji. Ali eto tako, sudbina je umešala prste da se mi jednog dana drugačije pogledamo – kaže Suzana.

Odjednom je „u njegovim očima videla nešto što je zakucalo za njega“. Od tog dana pa sledećih nekoliko godina nisu se rastajali.

– Ja sam uvek bežala od veza sa kolegama. Ne treba mi ni harmonikaš, ni bubnjar, ni voditelj, ni glumac u kući, dosta mi je mog posla. Dosta mi je sebe same. Međutim, taj naš spoj je imao i svoje pozitivne strane, baš profesionalne jer je jedini on mogao da razume šta znači ta turneja, šta znači to putovanje zato što smo vodili isti život. Venčali smo se godinu dana posle tog pogleda, sudbinskog, baš na taj dan. Ja sam to negde zapisala. I dobili smo dve divne ćerke… – priča Suzana.

Venčanje je, kaže Suzana bilo divno u Zemunu u Lučkoj kapetaniji.

– Tu je bio odbor za venčanje. Mesni odbor za venčanje i registraciju braka. I tu se okupilo jako mnogo sveta. Ajde, ja sam bila jako popularna o Sedmorici mladih da ne pričamo. O drugim savatovima da ne pričamo. To je bila Biljana Ristić, Daliborka Stojišić, Biljana Jeftić, Aca Ilić… Staniša Stošić nam je pevao. Tu je bilo sveta poznatog. I svi su bili veseli. I to nije bila velika svadba, bilo je nešto 150 zvanica, ne više, ali smo se divno proveli – prisetila se Suzana.

Tri godine nakon rodila se starija ćerka Teodora, a imaju i Nataliju.

– Mi smo imali mnogo pokušaja. Meni je bilo jako teško da iznesem trudnoću. I, u stvari, nikada mi ništa nije falilo u životu, pogotovo ne ginekološki. Nikada me ništa nije zabolelo. Nikada nisam imala upalu jajnika. Nikada nisam imala bolnu menstruaciju. I, odjednom, moje koleginice su ovolike i sa stomacima, skaču, igraju, završe koncert i odu da se porode, a ja gubim trudnoće. Manja, pa veća, pa veća, na kraju, kad sam izgubila sa šest meseci, tad mi je moj doktor rekao: „Da legneš i da se ne pomeraš“. Ja nisam shvatila da ja moram da ležim, ja sam mislila da ja mogu sve fizički, da mogu planinu da pomerim. Tako sam se osećala moćno. E, Mančić reko, došao je tvoj crni petak, ajde, sad lezi i legla sam u drugom mesecu trudnoće. I do kraja sam ustajala samo kad idem na kontrolu – priča Suzana koja je drugu trudnoću vodila u Moskvi, a porodila se u osmom mesecu.

Pomislila je da će druga trudnoća „sad biti najnormalnija“.

– Druga trudnoća se odvijala u Moskvi. U Moskvi sam zatrudnela sa Natalijom. I osećala sam se dobro. Rusi imaju potpuno drugačiju doktrinu, kakav serklaž, kakav rani serklaž. Sve će to da bude, to treba da ide prirodno. I moj ginekolog kaže, slušaj: „Neće to dobro da izađe. Sedi sad na avion pa dođi da uradimo serklaž. I dođi da uradimo amnieocintezu“, jer ja sam imala već 39 godina, „I ako tad sve bude u redu, onda se vraćaš“. Međutim, ja sam vozila, ja sam kačila zavese, znate kako žene već polude u trudnoći. Međutim, meni se desilo da sam se porodila ranije. I baš na dan ustavnosti, to je 12. jun, sve što smo imali zakazano i dogovoreno, po bolnicama, najbolje, ja sam morala da završim u dežurnoj bolnici, zato što je praznik. I tako se rodila moja Natalija. Ali posle svih tih loših iskustava i gubitaka, sećam se, voze me na onom, kako se zove onaj krevet na točkovima, kroz neke hodnike i ja se mislim, jao Bože, da li će se ovo završiti kao što se završavalo sve ranije. Međutim, nije. Natalija je ušla u osmi mesec praktično i odmah je prebačena u inkubator i ja sam se našminkala i doterala i otišla da prvi put vidim svoje dete. Kad sam ja to videla malo, jadno, samo grudni koš, ovako kao u pileta, i stopala, i neka crna kosa velika… Kad sam ja počela da plačem, mene je muž izneo iz te sale, gde su bili inkubatori, ali Bogu hvala, evo, Natalija, kada sad pogledate, skoro 1.80 m, visoka, zdrava, prava, ništa joj ne fali – priča Suzana kojoj u tim trenucima nije bilo nimalo prijatno.

Plašila se, kaže, da li će preživeti.

– Dugo sam potiskivala taj strah, da li će ona preživeti. Oni imaju institut za nedonešenu decu gde je ona prebačena, i sad možeš da posetiš dete jednom, recimo, nedeljno. I gledaš one knjige, koliko je popila mleka, recimo, 20 grama mleka, a kalirala je 60 grama. A onda, ti kao majka to ne znaš i onda sam ja pitala doktorke, da li da se nadam. Dobro sam govorila ruski. Ona me gleda, onako, a ja pitam: „Da li će da preživi?“, kaže: „Pa vidite da je živo dete, je l’ ste išli da je prijavite?“, ja kažem: „Nisam“, kaže: „Šta čekate?“. Čekam da vidim šta će da bude – kaže Suzana.

Posle svega što su prošli zajedno u jednom trenutku Nebojšina i Suzanina veza je počela da slabi i puca. U jednom momentu joj je govorio „Ko bi te hteo, da te ja nisam oženio“.

– Sreća da sam ja uvek imala majku iza sebe, koja mi je davala neverovatan potencijal i vetar u leđa. Ona je bila jedna moćna žena. I sve mi imamo majke koje kažu ovaj nije za tebe, ili ovaj mi se ne sviđa, ili ovaj mi se sviđa. Moja majka je odmah rekla: „Nije on za tebe“. Kakvi bre mama nije, šta ti znaš? Ispostavilo se da je možda on bio isuviše veliki zalogaj za mene. Ja sam njemu bila treća žena, a on je meni bio prvi muž. I bilo je tu dosta, dosta problema, dosta teškoća. I svakoj devojci bi poželala da nekome bude prva žena. Jer ja nikome nisam bila prva žena – otvoreno kaže Suzana.

Ipak, i posle svega smatra da je ljubav divna stvar, „ljubav vam daje snagu, mislite da možete sve. I svaki problem sa kojim se suočiš, kažeš, mi ćemo to da rešimo. Međutim, nije baš tako. A i okolnosti nam nisu išle na ruku“. Nebojša je kao član legendarne muzičke i šou grupe ostao bez posla u zrelim godinama i borio se za egzistenciju.

Foto: Aleksandar Krstović / Ringier

– U svemu tome smo se mi nekako pogubili. I kako su godine prolazile, meni je bilo jasno da naša ljubav bledi, ma koliko sam želela da je vratim. Jer divno je kad se uzmete iz ljubavi. Pa kad se posveđate i kad ništa ne ide kako treba, udahneš duboko, zažmuriš i setiš se kako ti je nekad bilo lepo sa tim istim čovekom. Ajde da probamo još jedanput. Ali eto, nije išlo. I tada sam se prvi put obratila za pomoć psihologu. On je išao na to da izazove grižu savesti kod mene. Govorio je da deca stagniraju, da ova muca, da ova piški u krevet, da ovo, ono. Jednostavno sam dovela porodicu u situaciju koja svima šteti.

U tom trenutku Suzana se osećala, kaže, besno.

– Ja sam bila jako ljuta. I rekao, nećeš ti mene. I raspitam se koji je to dobar psiholog sa kojim ja mogu da popričam. I vidite, to je interesantan pristup, profesionalni. A sad pita ona mene u čemu je problem. Ja kažem, u čemu, a ona me pita, a kako to vama ranije nije smetalo? I tu se ja zamislim nad samom sobom – kaže između osalog Suzana i dodaje:

– Život se nama jako, jako poigrao, mnogima još gore u ono vreme devedesetih. Ali, eto, to vam je tako bilo i mi se razvedo smo na prvi april. A nije bilo šala.

O suprugu Simeonu i tome kako je njegove ćerke u startu nisu prihvatile i zašto je ona bila inicijator predbračnog ugovora, suzana iskreno gvoori u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koju pratite samo na Blic televiziji, na MTS kanalu sredom u 21 sat.

Foto: Blic TV / Ringier