LAUŠEVIĆ BEŽAO IZ BOLNICE ZBOG SNIMANJA: Žarkov višedecenijski prijatelj otkrio nepoznate detalje

Foto: ATAImages, Tanjug/S. RADOVANOVIĆ

Foto: E-Stock, Tanjug

– Mi smo prijatelji više od 30 godina i teško je izdvojiti jedan trenutak. On je neponovljiv u svakom pogledu. Bio je knez našeg jugoslovenskog glumišta. Ali bio je sjajan pisac, slikar, šahista. Malo je ljudi u Srbiji s kojima sam se tako rado upuštao u teološke, filozofske rasprave… Neverovatno obrazovanje i svestranost. I, pritom, zaista čovek koji nije umeo da jaukne ni kada mu je bilo najteže. Uvek je osmehom nekako, kao maskom, prikrivao bol i onda godinama, kada sam ga posećivao u Njujorku, kada je živeo u izbegličkom stanu, kada je bio moler, građevinski radnik. Takva veličina molovao je, mesio kreč i opet bez nekog jauka ili žalbe – rekao je Vuk Drašković, gostujući u emisiji, te priznao da je išao na snimanja samo zbog njega:

– Nema nijednog filma u kojem je igrao da bi tog filma bilo da njega nije bilo. On nosi „Nož“, „Ruskog konzula“. Uskoro će biti premijera („Ruskog konzula“). Eto, nije mu se dalo da dočeka tu premijeru. Ceo film, „Ruski konzul“, po mom romanu o Kosovu, snimio je s karcinomom pluća. Odlazio sam na ta snimanja zbog njega. U pauzama snimanja sam ostajao kod njega, pričao s njim. Nema „Vremena zla“, nema „Kalkanskih krugova“, nema „Heroja Halijarda“… Pa da nema Žarka, nema filma „Heroji Halijarda“. Žarko je sve. Žarko je bio stub svakog filma, jedna neverovatna transformacija. A opet, moram da kažem, u svoj toj njegovoj patnji, bolu, koji je nosio u sebi, znamo svi zbog čega, nekako mu je kao neka dobra vila tiho, nenametljivo, posebnu snagu davala njegova supruga Anita, ćerka Jana, jedna mala pudlica koju je izvodio u šetnju.

Nakon toga Drašković je otkrio da je Laušević pobegao iz bolnice čim mu je bilo bolje da bi završio snimanje „Kalkanskih krugova“.

Foto: E-Stock

– Živeo je za te uloge i mnogo mu se žurilo. On ima tu tešku bolest. Počinje da radi na filmu koji je toliko želeo da se snimi i da igra ulogu bukvalno koju je želeo, priželjkivao – ruskog konzula. I po „Ruskom konzulu“, odmah, iako teško bolestan, ide da dosnimi „Kalkanske krugove“. Nije ih dosnimio, bolest ga je prekinula. U bolnici na Bežanijskoj kosi jednoga jutra mu je bilo bolje. I tog jutra, kada mu je bilo bolje, on je bio tvrdoglav i na svoju ruku, te je rekao: „Idem, izlazim iz bolnice. Moram da dosnimim ‘Kalkanske krugove’.“ I u takvoj situaciji je želeo da dovrši, da ne ostane nedovršeno to što je započeo. Dan ili dva pre nego što je izgubio moć govora pričao sam s njim i on je ponavljao onu rečenicu Koste, kog je igrao u „Halijardu“: „Ama, biće dobro“, rekao je Drašković.