radiobalkanfox
Novinar, urednik i osnivač nekoliko dnevnih listova Manojlo Manjo Vukotić posle višedecenijskog rada i danas strastveno uređuje, samo ovoga puta knjige. Upravo je on kao urednik i izdavač potpisao prvu od četiri knjige Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad“.
Doživela je najveći i astronomski tiraž od 350.000 primeraka, a po njoj je snimljena serija „Pad“. Inače, obojica su sa Cetinja, odakle su se i poznavali.
U autorskom tekstu koji ekskluzivno prenosi Kurir, kao prijatelj, zemljak i izdavač, Manjo Vukotić piše svoj poslednji pozdrav Žarku Lauševiću, kog sutra ispraćamo na večni počinak:
„Prošlo je već dvanaest godina, Žarko, kako smo pustili Tvoje prvo knjiško pisanije i udomili ga u 330.000 primeraka. Godine prođoše, a i hiljade dugih dana. Možda i brže od našeg trajanja. Sve prođe, Bratski. Pa i život. Bio sam srećan kao i Ti, kada si se vratio kući. Domu. Korenima. Sebi. Svojim željama, svojim nadama, svojim ljubavima, svojim zavodljivim igrama. Pomalo i zabludama.
Ponovo si postao ŠMEKER. Nisi više bio među ZABORAVLJENIMA. Još jednom si obišao SIVI DOM. Video svu BRAĆU PO MATERI. Slutim da su Ti i samice ponekad bile BOLJE OD BEKSTVA u nevidelicu. Čak ti je i SMRDLJIVA BAJKA možda nekad bila uspavanka. Tvoja RANJENA ZEMLJA nije se mnogo promenila, kao ni MONTENEGRO. Još su POD RUŠEVINAMA. Video si da je sve samo ORIGINAL FALSIFIKATA. Nemaš više razloga da sve njih, sve nas, pitaš: KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI?
Budni stražar
Svojim knjigama položio si SVEČANU OBAVEZU i prestao si da čamiš po paviljonima, po njujorškim staklenim grdosijama, šešir ti više nije pravio senku na svetlim obrazima, posedele duge vlasi nisu skrivale lovćensko čelo… Knjige kao što su Tvoje ne može da napiše glumac, makar mu i Šekspir suflirao.
Ni dramski pisac, sa iskustvom. Ni dobar pravnik, jer nema toliko činjenica. Ni zatvorenik, jer nema tako razrezano srce, ojađenu dušu i čistinu kajanja. Takve knjige mogao je da iznedri samo Žarko Laušević. Vlasnik sveopšte nadarenosti. Gospodar i gospodin scene. Ljubavnik filmske igre. Neočekivani sluga zla. Nosilac „ordenja“ iz krivičnih zakona dve države. Budni stražar u samici svojih patnji i snoviđenja. Slovopisac krvlju svog greha i žrtvovanja. Sa stranica Tvojih knjiga valjaju se, sustižu, uzdišu, pene, ječe – talasi zatvorske sunovratne zbilje.
Kosmički inteligentan, sveznalica, radoznalko, radilica, osetljiva žica na violini, bolan pri svakom dodiru, bistra pogleda i kroz najveću dioptriju, zaljubljen u Anitu, dečački poslušan pred porodicom, jurišnik na nepravdu – Laušević je ispleo jedan ogroman venac prepun ljudskog trnja i bodljikave žice, ali istovremeno upletenih zlatnih konaca ljudske dobrote.
Braća po Cetinju
Zgulio je kožu sa svog lica. Razgolitio, obnažio zdepasto i masno telo državnog pravosuđa i pravde. Poskidao sve brojeve i prugaste pižame crnogorsko-srpskih primitivnih i smrdljivih kazamata. Ništa bolje, dokumentovanije, ubedljivije nije kod nas napisano o tom trupu koji poodavno već zaudara na trulež.
Ti bi, Bratski, rekao: „Je l’ sad dosta?“ Pa i nije. Dužan si mi nekoliko odgovora na male pitalice. Odgovaraj. Evo, rođeni smo obojica na Cetinju, a nešto kao da mi bežiš od toga? – U životu je važno: roditi se na Cetinju i na vrijeme otići.
Nisi našao razlog za ostanak tamo?
– Ako izuzmemo sentimentalnost, ja druge ne vidim. Vaspitavani smo da nam je čuvanje obraza jedno od najsvetijih načela. Zbog toga što nijesmo dozvolili da nas izgaze i vjerovatno ubiju i nas dvojica smo tu gdje jesmo. Ali gde god jesi, nosiš u sebi stalno veliki nemir…
Da krenem, al’ da ne stignem – Celog života sam se vrteo u istom krugu. Život sazdan od malih krugova kratkog žića i velikih krugova dugog kajanja zbog tih radosti. Ko mi može ugoditi? Ko će mi istisnuti osećanje krivice? Ko će me ovako poništenog i ranjenog hteti? Znaš li na koju ćeš stranu da kreneš? – Ja sve želim, a ništa neću. Želeo bih da krenem, ali da ne stignem. Kad jednom i stignem, shvatim da nisam želeo ni da polazim, da je na polazištu bilo lepše.
Ti nekog bezdušnog nadzornika koji ti kaže da si lopov ubeđuješ da si ubica. Posle pišeš sestri, Branki, profesorici našeg teškog jezika, da vidi ima li neka druga reč za ubijanje?
– Ima li jezivijeg glagola od ubiti, teže spoznaje od perfekta u prvom licu jednine – ja sam ubio? Ima li strašnije imenice od ubice? Ili ubijanja? Ko tu trajnu, mislenu, glagolsku imenicu može prekinuti, obesmisliti, odglagoliti iz mojih snova? Koja sila, koja gramatika, koji ljudi, koja pravda, čiji sud? Ali kako njih obesinovljene da nazovemo, koje ime imaju u ovom jeziku? Bih li se spasio kad bih im našao ime, imenicu. I kako se i tada spasiti, od sebe? Da se dam konjima za repove, da se objesim o kaiš sopstvene puške ispred njihovog praga, da se odrane kože, iskopanih očiju, uvaljam u so… ne bi ni to pomoglo.
Ni njima, ni svim paziteljima pravde, zakrvavljenim čuvarima nacionalnog morala, ni bezgrešnim isceliteljima moje bolesti, nepogrešivim sudijama, razočaranim vjernicima, iznevjerenim gledaocima, ni političkim sveznalicama, ni dobro obaviještenim novinarima… Sam sam tu. I biću sam do posljednjeg daška.
Ko je u pravu?
Učini ti se, počesto, da bi život i u zatvoru bio jednostavan kada ništa ne bi znao o slobodi, a znaš dosta… – Eto, želim da zaboravim slobodu, hoću da mislim da sam rođen u kavezu, da ću i skončati tu. Da će mi neobeleženo grobno mesto biti određeno u dvorištu Sedmog paviljona. Bolesno mi prija taj bol neslobode. Znam da leka nema, nije izmišljen još i s tim bolom treba sklopiti primirje.
Tražeći slobodu, hteo si i da se nigde ne svrstaš, da ostaneš svoj? – Uvek sam osećao potrebu da budem „štrk“. Štrčati po svaku cenu. Ne mnogo, ali dovoljno da bi i sebi i drugima stavio do znanja da neću uniformnost u mišljenju, ponašanju, oblačenju, to i nije ništa drugo do potreba da ne pripadnem nikom zauvek. Da ostanem odvojen od mnoštva koje toliko želi da pripadne nekom. Ni u jednu vrstu nisam hteo.
Znaš li, onda, ko si, Lauševiću?
– Ko sam ja? Srbin? Crnogorac? Neki tuđin? Jugosloven – nakarada? Ko je u pravu u ovom bespravu i besporetku u ovoj „besudnoj zemlji“? Čime je ona zaslužila da je nepismeni nebesaju? Liči ova zemlja na Zabelu i obrnuto. Da li, onda, sve to tvoje odbijanje, busanje, ceo svoj život podvodiš pod jednu reč – nepristajanje? – Nepristojno nepristajanje na jedninu. Ne mogu da se pomirim sa samo jednom profesijom, jednom ženom, ne mirim se što imam samo jednog oca, ne prihvatam jednu svest, jednu knjigu, jednu zemlju, jednu partiju, ni samo jedan život.
I sve to hoćeš da zatvoriš u sebe? – Svoju pravdu, nepravdu, greh, svaki koji sam počinio mora biti zatvoren u moju kožu, oivičen samo mojim životom. Voleo bih da poštuješ i prihvatiš onu odluku koju si doneo jednog dana, a ti je bespotrebno nazivaš suludom. Ti kažeš:
– Život traje. I robija je život. Način na koji neko živi. Stil življenja. I živeću s tim, kao što ljudi žive bez nogu, očiju, bez najrođenijeg. Stvar prilagođavanja. Naučiti da ŽIVIŠ. Da SVE što ti se dešava – životom krstiš. I da tako traješ. Ovaj život takođe mora da ima svoj smisao. I neću da više prolazi mimo mene, već ćemo srasli dalje broditi, moj invaliditet i ja.
Lauševiću moj, bio si nestvarno jak. Mnogo jači nego što su drugi očekivali. Jači i od samog sebe. Prođoše godine. Prođe i život. Mirno putuj, Bratski.“
Priredio Ljubomir Radanov
(Kurir.rs)
Bonus video:
Kurir
Dodaj komentar