radiobalkanfox
Foto: A. Nalbantjan
Dragan Marinković Maca (55) rođen je i odrastao je u Sarajevu, a rat kojem je svedočio doneo mu je muku i iskustvo koje ga je delom i izgradilo kao čoveka kakav je danas.
Maca je sada iskreno govorio o ratnim godinama, razvodu roditelja, ocu Budimiru kojeg je izgubio kad je bio dete, te o odnosu sa bratom Sašom kojeg je upoznao tek kada je imao 12 godina.
– Moj prvi posao bio je u pekari. Imao sam 13 godina kada sam se zaposlio kao fizički radnik, nosio sam vreće brašna. Posle toga sam radio u fabrici čokolade „Zora“. Dolazio sam na posao u šest ujutru i tamo me je dočekivao pun šleper vreća kakaoa od 50 kilograma, koje sam istovarao. Bilo je naporno, ali zato sam sebi sa četrnaest godina kupio starke i farmerke „levis 501“, koje su tada bile pojam. Mora svako odmalena da stiče radne navike, sve ostalo je „medveđa usluga“ roditelja, jer dete mora da se osamostali – prisetio se glumac.
Poznati glumac je imao 24 godine kada je rat počeo, a da bi majka i on preživeli snalazio se kako je znao i umeo.
– Svašta smo preživeli tih ratnih godina. Nismo imali čime da se grejemo, pa sam otišao u jedan napušten lokal, razbio vrata i iščupao plakare i parket. Krenuo sam da to nosim kući da bismo majka i ja mogli da se grejemo. Međutim, u jednom trenutku ispred mene se stvorio policajac i repetirao je pušku. Rekao sam mu: „Šta je, pi*ko, pucaj!“ Ali na svu sreću, samo se okrenuo i otišao. U glavi mi je bilo samo to da donesem kući drva, da mogu majku i sebe da ogrejem – počeo je Maca.
Kaže, rat je najgore što je doživeo u životu.
– Živeli smo od humanitarne pomoći, a ja sam usput „valjao“ i benzin. Sećam se da je litar benzina bio oko 40 maraka, a litar ulja čak 180 maraka! Tih ratnih godina grejali smo vodu na peći da bismo se okupali. Bila su to teška vremena, neki ljudi su proveli godine u podrumu bez struje i vode – rekao je Marinković za Hit.
Ipak, nije hteo da ode iz Sarajeva.
– Nisam hteo da odem, jer znam da majku ne bih našao živu da sam je ostavio. Rat je najveće zlo, smeće i go*no. Ne daj ga Bože nikome. I ovo sada što se dešava u Ukrajini je jezivo. Treba im dodeliti Nobelovu nagradu za medicinu, majke mi. Uspeli su preko noći da suzbiju svetsku pandemiju korona virusa… – u svom stilu je rekao Maca.
– Imao sam sjajno detinjstvo, ispunjeno smehom i igrom. Mi smo prijatelje sticali, nismo ih dodavali na društvenim mrežama kao današnje generacije. Nismo se slikali za Instagram, već smo stvarali uspomene i to niko ne može da nam izbriše. Bio sam omiljen u društvu jer sam bio duhovit. Ali moram priznati, uvek sam pravio neka s**nja – rekao je Maca koji je neretko zbog nestašluka dobijao batine od majke Mirjane.
– Počeo sam da pušim u sedmom razredu osnovne škole. Kada sam zapalio prvu cigaretu, zamalo nisam pao u nesvest i srušio se u Miljacku, koliko mi se zavrtelo u glavi. Majka mi je opalila takvu šamarčinu kad je saznala da sam propušio, a pokojna baba joj je na to dobacila: „Pa muško je, šta ima veze što puši?“ Majka je bila baš stroga. Kad napravim neko s*anje, morao sam da klečim na kukuruzu. Jednom sam izigravao Brusa Lija, borio sam se sa zamišljenim protivnikom i pocepao zavese. Je*ala mi je nanu naninu, polomila me je od batina – prisetio se Maca.
Roditelji su mu se razveli kad je imao godinu dana.
– Tata je bio arhitekta. Zbog posla je dosta putovao, pa je radio u Banjaluci, u Skoplju, a jedno vreme i u Sarajevu. Tada je i upoznao moju majku, a razveli su se kada sam ja imao oko godinu dana. Ništa mi nije falilo zato što sam dete razvedenih roditelja. Moj padre je zbog posla stalno putovao po bivšoj Jugoslaviji i provodili smo zajedno onoliko vremena koliko smo mogli. Što bi se reklo, bio je jedan tipičan „otac na službenom putu“. Nije bio strog, za razliku od majke. Jednom dok smo igrali bilijar, izvadio je cigarete i rekao mi: „Hoćeš da zapališ?“ Eto, toliko je bio opušten sa mnom – rekao je Maca.
Sašu, brata po ocu koji je stariji od njega, Maca je upoznao tek kad im se tata razboleo i završio u bolnici.
Tada se desilo nešto što ne može da objasni.
– Imao sam dvanaest godina, a moj brat Saša trideset kada smo se prvi put sreli u bolničkoj sobi u kojoj je naš padre ležao. Neverovatno, ali Saša i ja smo došli u posetu u identičnoj košulji. Da sam tako nešto video na filmu, rekao bih: „Ma daj, nema šanse…“ Ali život zaista piše romane. Sale je divan, porodičan čovek i ponosni smo jedan na drugog. Naš otac je imao samo dvoje dece, a ženio se čak devet puta! S druge strane, ja sam se jednom oženio, a voleo bih da imam čitav fudbalski tim dečurlije. – prisetio se Maca.
Budimir nije stigao da upozna Macinu decu.
– Preminuo je kada sam ja imao 13 godina i teško sam sve to podneo. Tog dana kada je umro, mama je došla s posla i rekla mi: „Moram nešto da ti kažem.“ Odmah sam znao šta se desilo. Žao mi je što nije još poživeo, voleo bih da mogu ponovo da popričam sa njim i čujem neke njegove životne stavove. Svaki trenutak sa njim bio je poseban, padre je bio veliki šmeker – rekao je Marinković.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar