radiobalkanfox
Snimio je oko 2000 pesama sa svojim ansamblom i aranžmanima („Lažem sebe da mogu bez tebe“, „Mirno spavaj nano“, „Svud me diraj, al’ u srce nemoj“, „Dobro jutro Crna Goro“, „Rekli su mi da nisam za nju“), šefovao ansamblom na najvećim festivalima narodne muzike („Sabor narodne muzike Srbije“, „Šumadijski sabor“, „Moravski biseri“, „Poselo na Kalemegdanu“), dobio priznanje „Nacionalni estradno-muzičkoi umetnik Srbije“. Ipak, postoji jedna „titula“ na koju je posebno ponosan – najbolji učenik Buce Jovanovića. O svom slavnom majstoru, baš na 36 godina od njegove smrti, za Muzičku apoteku govori maestro Zoran Vlajić.
– Bez lažne patetike, moj majstor je za mene i dalje živ. Tek u ovo digitalno vreme primećujemo koliko je Buca bio veliki, i kao kompozitor i kao pevač i kao poeta i, naročito, kao aranžer. Mnoge kolege poistovećuju aranžman i foršpil, a čim se pomene reč aranžman prvo pomislim na te štrajh violine i flaute i oboe i svih tih desetak do dvadesetak instrumentalista u Bucinom ansamblu, a često i hor.
– I na sve to neke kolege kažu da je Buca bio lenj na aranžmanu i foršpilu. Da se ne lažemo, to što je i kako je Buca svirao pre pola veka danas ne može da odsvira niko. Svi mi danas možemo da ostanemo u pokušaju da malo podsetimo na Bucinu svirku i da malo zaličimo na Bucinu harmoniku.
https://www.youtube.com/watch?v=https://www.youtube.com/watch
Ponosan je Zoran na mnoge svirke na kojima se naslušao komentara: „Skinuo si Bucu kao sa ploče.“ A od stotina snimljenih ploča, naročito se seća svirke i aranžmana iz 1987. godine na ploči Šekija Turkovića sa pesmama Buce Jovanovića.
– Tek što sam počeo da snimam i da radim prve aranžmane, moj majstor se ozbiljno razboleo. Pozvao me da pripremamo foršpile i aranžmane za nove pesme koje treba da snimi Šeki Turković. Dogovor je bio da pola aranžmana radi Buca, pola ja, a da sve pesme ja odsviram. Kad smo došli u studio u Košutnjaku, zamolio sam moga majstora da prvo usnimimo ritam sekciju, pa gudače, a da ja kasnije usnimim harmonike. Buca je teško pristao, ali je ipak pristao.
https://www.youtube.com/watch?v=https://www.youtube.com/watch
– Buca se smestio kao producent u režiji kod snimatelja, a ja sam ostao u studiju sa harmonikom. Odsviram pesmu, a Buca me vrati. Odsviram i drugi put, a Buca me vrati. I tako me moj majstor vrati nekoliko puta. Prvo upitah samog sebe gde li sam to pogrešio, a onda upitah i Bucu. Moj majstor mi odgovori: „Ne grešiš nigde, al’ mi mnogo lepo da te slušam.“
Za današnje standarde Zoran Vlajić je relativno kasno počeo da vežba harmonuku. Doduše, prvi majstor mu je bio upravo Buca Jovanović (1931 – 1987).
– Imao sam 12 godina kad sam počeo da vežbam kod Buce. Naime, Buca i moj otac su bili veliki prijatelji i pre nego što sam se ja rodio. Za današnje standarde moglo bi se reći da sam počeo kasno, a i to učenje kod Buce se nekako oteglo. Prosto, Buca je bio takav: zada mi lekciju pa ga nema mesec dana, il’ je na snimanju ili igra šah.
– Sate i sate sam provodio sa notama, a kad sam dobio „skala“ harmoniku Bucin otac mi je pokazao basove i sviranje trećim i četvrtim prstom. Vežbao sam note i samo note, pa kad su prošli meseci i godine moja majka Radmila upita Bucu: „Kad će moj Zoran da nauči neko kolo?“ Kad sam „diplomirao“ kod Buce znao sam da odsviram tek nekoliko kola, „Jaseničko“ i par Bucinih.
Zoran Vlajić je istinski svedok nastanka Bucinih nezaboravnih pesama. Te Bucine sentiše danas pevaju milioni, a Buca ih je pevao najlepše na svetu baš kad ih je pokazivao svojim pevačima.
– Ne znam da li je moj majstor slađe svirao ili je slađe pevao. Prisustvovao sam kad je Dobrivoje Topalović došao kod Buce da vežba pesmu „Pšenica se povila u klasu“. Kad mu je Buca otpevušio pesmu, Dobrivoje ustade i poče da traži kaput. Buca se iznenadi, šta će mu kaput u toploj sobi. A Dobrivoje će: „Buco, pa ja ovo nema šanse da otpevam kao ti.“
– Prisutan sam bio i kad je Safetu Isoviću pokazivao pesme. Odsvira ih i otpeva, snimi na diktafonu, pozove Safeta, pusti mu preko telefona i nastavi da igra šah. A onda Safet pozove Bucu, pa mu kaže: „Braco, pa ja ovo ne mogu otpevati kao ti.“ „Pa i ne treba tako, to ćeš ti na svoj način“ – govorio je Buca Safetu.
Zoran Vlajić je punih dvadesetak godina zaštitno lice manifestacije „Dani Buce Jovanovića, Radoja Barajevca, Ilije i Milije Spasojevića“.
– Bez obzira što je Buca bio dugogodišnji prijatelj mojih roditelja, persirao sam mu od prvog do poslednjeg dana. Kad sam mu se jednom obratio sa „čika Buco, da te nešto pitam“, odgovorio mi je „pitaj me, čika Zorane“.
– Kod mene je završila i legendarna Bucina harmonika, kao najdraži poklon od Bucinog sina Miloša. Tu harmoniku čuvam ne samo kao relikviju, nego i kao bogomdanu za neke deonice kojima treba udahnuti Bucinu dušu.
Budimir Buca Jovanović preminuo je na današnji dan 22. decembra 1987. godine.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar