Našla sam izgubljenju ljubav posle 9. godina, sve počelo u vozu

„Ova moja ljubavna priča počela je 2000. godine. Završila sam 12. razred i otišla u Karagpur (Indija) kod ujaka da provedem odmor sa svojim rođacima.

Posle mesec dana, putovala sam kući sa svojim rođacima (vozom). Svi smo igrali i pevali.. Preko puta nas je sedeo zgodan momak i uživao u našim pesmama.

Izgledao je prelepo, kao paka bengalski, a nakon nekog vremena, jedna od mojih rođaka i ja smo pričale o njemu.

Bili smo kao: „Prva sam ga videla“, „Ne, prva sam ga videla.”

U međuvremenu, njegov otac je počeo da nam priča na telugu (jedan od jezika u Indiji, op.prev.). Nismo znali kako da reagujemo. Onda nas je momak obe pozdravio i pitao kako se zovemo i gde idemo. Obe smo bile veoma uzbuđene što smo razgovarale sa njim.

Ubrzo je svo naše uzbuđenje nestalo kada je rekao: „Moja žena je imala trudove pre nekoliko dana. Idemo da vidimo nju i mog dečaka!”

Au…. a onda me je posle otprilike sat vremena razgovora pitao: „Nemam sestru. Volim da imam sestru koja brblja kao ti. Hoćeš li biti moja sestra?“ Proveli smo u razgovoru celu noć, a ja sam začas počela da ga zovem Anaja (indijska komedija o bratskoj ljubavi). Izašao je iz voza 80 km pre mog grada.

Kada sam stigla kući, ispričala sam roditeljima o njemu, oni su razgovarali sa njim i pozvali ga u goste kod nas. Došao je posle par dana. Zatim sam razgovarala sa njegovom ženom preko video poziva, i ona me je pozvala u goste da vidim nju i njihovog dečka.

Posle 3 dana, otišla sam da ih sve vidim. Mislim da je to bio prvi put da sam putovala sama. Ubrzo smo se jako povezali i nikada me nije naterao da se osećam kao da mu nisamo brat i sestra.

Cela porodica me je uvek tretirala kao da sam njihova. U međuvremenu su posećivali moje roditelje kad god bi posetili naš grad, ali ja sam tada bila u Australiji na fakultetu.

Bili u kontaktu preko telefona sve vreme. Bez greške sam mu čestitke za svaki praznik.

Nekako sam izgubila njegov broj nakon što sam bila zauzeta svojim brakom i porodicom. Čekala sam da stupim u kontakt sa njima. Pošto nisam dobila nijedan poziv svih ovih godina, mislila sam da su i oni zauzeti svojim životima i da su me zaboravili. Danas, kada sam uključila telefon posle tri dana, mogla sam da vidim poruku sa nepoznatog broja.

On: Zdravo Uma

Ja: Ko je ovo

U međuvremenu, pogledala sam sliku profila. Izgledala je poznato. Ali nisam uspeo da shvatim

Ona: Znaš ko sam ja. Sećaš se?

Pogledala sam njenu profilnu sliku još jednom i pogodila ko je to (nisam mogao odmah jer je prošlo više od 17 godina otkako smo se upoznali). Htela sam da otkucam, a onda sam dobila poruku od nje: „Vadina!“ (Babi/žena starijeg brata)

Ne možete zamisliti koliko sam bila srećna što sam videla tu poruku. Odmah me je pozvala. Samo sam plakala i plakala. Na drugoj strani je plakala i ona. Ponekad ne mora biti krvno srodstvo da biste imali tu emocionalnu vezu.

Razgovarale smo i pitao sam je kako je dobila moj broj nakon ovih mnogo godina.

Zatim je rekla: „Birala sam kod tvog rodnog grada da bih razgovarala sa nekim, a onda sam dobila tvoj fiksni broj u predlozima. Do tada nisam znala da imam sačuvan broj fiksnog telefona. Pozvala sam broj i razgovarala sa tvojom mamom. Dala mi je tvoj broj, ali mi je rekla da obično ne držiš telefon uključen i zamolila me da ostavim poruku na WhatsApp-u. Od tada sam čekala dupli tik”

A onda je dodala mog „brata“ u konferencijski poziv.

Rekla mu je: „Neko čeka na drugoj strani da razgovara sa tobom. Izgleda da je tvoj obožavatelj!“

Rekla sam: „Zdravo gospodine, kako ste?“

I odmah je rekao srećnim i uzbuđenim tonom: „Uma?“

Nisam imala šta da kažem osim: „Nedostajao si mi jako, jako jako brate moj… Volim te mnogo!“

Bio je uzbuđen, uzbuđen i samo uzbuđen.

Oboje smo bili tako srećni što smo razgovarali posle ovih mnogo godina.

Tada su mi rekli da njihov dečak sada pohađa fakultet ovde u Čenaju, ali trenutno je kući zbog izolacije. I on je razgovarao sa mnom i rekao mi da je čuo mnogo o meni.

Brat je rekao: „Bio sam zabrinut za njega poslednje 2 godine dok je bio sam u Čenaju. A sada kada sam saznao da si i ti u Čenaju, više ne moram!“

Ovo mnogo govori o tome šta sam ja njemu i njegovoj porodici.

Dan mi je bio stresan zbog mnogo posla, ali ova srećna epizoda ne samo da mi je dala trenutnu energiju, već i tonu nade u pozitivnu stranu života. Život je pun iznenađenja. Ali, mi ljudi možemo uzeti samo pozitivne.“

Naravno, osim partnerske ljubavi postoji i ona rođačka koju ne određuje uvek krvno srodstvo. Priča ove injdijke je najbolji primer.

(Kurir.rs/Medium/T.J.)

Bonus video:

Kurir