radiobalkanfox
Dugo očekivani finalni deo „Banjalučke trilogije“ Nikole Kolje Pejakovića emituje se od ovog vikenda na Radio-televiziji Srbije. Posle izuzetnog uspeha serija „Meso“ i „Kosti“, pred nama je „Koža“. Deset nastavaka emituje se subotom i nedeljom u 20 časova na Prvom programu RTS. Prvi put u glavnoj ulozi pojavljuje se Aleksandar Meda Jovanović, koji tumači lik Slobodana Bobija Miloševića u mlađim danima.
Radnja serije „Koža“ počinje pred sam početak rata u Bosni, kada se Slobodanovi roditelji sele iz Banjaluke u Sarajevo, gde im se, kasnije, kad rat krene, gubi svaki trag. Slobodan za to vreme pokušava da studira u Beogradu, ali upada u kriminal, postaje zavisnik, strada i završava u zatvor. Uzbudljivu ulogu Meda deli s kreatorom serijala Nikolom Pejakovićem, o čemu mladi glumac i govori za Kurir.
Kako ste postali deo ove neobične priče?
– Ključna stvar da dobijem ovu ulogu bila je to što fizički podsećam na Nikolu Pejakovića. Imam plave oči, a nas dvojica smo slični i po energiji, što je bila inicijalna kapisla da me pozovu na kasting. Radim uglavnom u pozorištu i nemam velikog iskustva na filmu. Reditelj Saša Hajduković. je došao da gleda predstavu „Divlje meso“ Jagoša Markovića u Beogradskom dramskom pozorištu jer mu je Jovo Maksić veliki prijatelj. Pozvao me je na kasting i tako sam dobio ulogu. Radili smo pripreme godinu dana pre prvog dana snimanja.
Igrate Slobodana Miloševića…
– Igram Slobodana Bobija Miloševića u mladosti, kad je on bio na velikim iskušenjima. Izbio je rat i on je postao posle i zavisnik od droge i haški zatvorenik.
Da li je vaša uloga omaž liku koji je igrao Aleksandar Berček u filmu „Dečko koji obećava“?
– Nekako volim da kažem da je po nazivu neka vrsta omaža. To je velika uloga i veliki glumac. Međutim, u pitanju je samo slučajnost i odluka Nikole Pejakovića da svom junaku da baš to ime.
Šta vam je bilo najteže u ovoj ulozi?
– Ništa. Dobio sam sve na tanjiru. Bila je dobro napisana. Najteže su mi bile scene koje se tiču droge, duševnih lomova i preispitivanja, koji su mi daleki. Imam ih, naravno, kao zreo čovek od 34 godine. Međutim, odluke da se krene u takvo dno – nisam imao prilike s nečim sličnim da se suočim. Tema mi je bila strana, ali uzbudljiva. Svaki glumac priželjkuje da dobije ovakvu ulogu.
Kako ste se pripremali?
– Video sam se s Nikolom nekoliko puta. Probe su služile da se dogovorimo kako ćemo graditi Bobijev lik. Na jednom sastanku u „Bosonoga produkciji“ Nikola mi je rekao: „Ti otvaraš seriju i ja ću referisati na tebe.“ Bila je to za mene velika odgovornost i olakšavajuća okolnost. Puno su mi pomogne njegove pesme za biografiju lika Slobodana Miloševića. Dobra je to asocijacija. I majka me je pitala: „Sine, ima li to neke veze s predsednikom Miloševićem?“ Dobro je to. Ljude držimo u tenziji.
Zdravo se hranite, što i promovišete na društvenim mrežama.
– Nisam u to ušao baš voljno jer volim da jedem. Morao sam za ulogu u seriji „Koža“ da se ugojim 15 kilograma. Sad te kilograme skidam. Bilo je lako da se dobiju jer smo snimali u Banjaluci i jeli ćevape i pite. Skidam ih sad. Moram da budem u formi.
Šta jedete?
– Jedem pet puta dnevno. Ključ je da svaki obrok jedete u isto vreme. Možete jesti šta želite, ali nikad posle sedam sati uveče.
Beogradsko dramsko pozorište je vaša kuća. Šta biste izdvojili kao važan proces za vas?
– Najomiljenija mi je predstava „Božanstvena komedija“. To je bio jedan hrabar i istraživački proces, ali i veliki rizik. Najponosniji sam na svoje kolege. Napravila se tamo dobra klima i milina je tamo raditi. Svaki proces rada za mene je veliko uživanje.
Gledaćemo vas i u „Kamiondžijama“ kao komičara?
– „Kamiondžije“ su došle slučajno. Srećan sam što sam delio kadar s Nenadom Jezdićem i Tihomirom Stanićem. Radujem se snimanju nove sezone, koja će biti još duhovitija i smešnija.
Koji je bio presudan momenat da sa zaljubite u glumu?
– Moji roditelji drže luna-park. Ceo život sam bio okružen ljudima. Međutim, kad sam krenuo u školu, osećao sam se jako usamljen, pa su mi dramska sekcija i gluma pomogle da se osećam ispunjenim i da ne budem usamljen. Uvek se igram, pa i kad je teško. Gluma je moja terapija.
Ko su vam bili glumački uzori?
– Najveći uzor mi je moj profesor Svetozar Cvetković. Ne samo kao glumac nego više kao pedagog i čovek, jer me je učio kako da se nosim sam sa sobom u ovom našem poslu i kako da budem hrabar. On je ta figura. Naravno, i Kokan Mladenović. On je moj glumački otac. Primio me je u Dadov, a dao mi je priliku i da statiram u „Kosi“ Ateljea 212. Igrao sam električna vrata.
Bonus video:
Kurir
Dodaj komentar