Igor Đorđević o nastavku serije Bunar

Serija „Bunar“ osvojila je srca publika i nekoliko nagrada, a njen kreator, glumac Igor Đorđević, upravo je završio snimanje njenog nastavka. Autorska ekipa koju čine Predrag Gaga Antonijević i Nataša Drakulić i dalje je tu, a umesto Ljubomira Bandovića i Milice Gojković stižu kao dostojne zamene Radovan Vujović i Nina Nešković, a deo podele je i Nikola Rakočević. Đorđević ne samo da potpisuje scenario i režiju nego i igra veoma posebnog junaka, o čemu i govori za TV Ekran.

Kako protiče snimanje nastavka serije?

– U dobroj i kreativnoj energiji. Imam utisak da me je cela ekipa, i iza i ispred kamere, nosila kroz ovaj projekat i hvala im od srca na tome. Bez lažne kurtoazije, svaki od njih ponaosob je doprineo da ovo snimanje svima bude lepo iskustvo.

Šta vam je kao kreatoru ove priče bio najveći izazov?

– Moja trostruka uloga je stvarno izazov. I ne bih uspeo bez odlične komunikacije s produkcijom. I kao što rekoh, nikad se nisam osetio sam. Od moje supruge Zorane, preko direktora fotografije Ivana Kostića, čoveka ogromnog talenta i zdrave vedre energije, mojih asistenata, pa sve do kolega glumaca. Svi su me pazili i štitili i od mene samog. Sad kad smo na kraju snimanja, slobodno mogu da kažem da smo pobedili.

Da li vas je iznenadio uspeh prvog dela? Neki kažu da je to naša najbolja serija.

– Nisam računao ni na uspeh ni na neuspeh. Nišanite u neki centar i pustite strelu. Mnogo je to složena hemijska reakcija koja treba da se desi da bi serija kliknula s gledaocima. „Bunar“ nisu nikad doživljavali kao konfekcijsku seriju, on istina ima svoje poštovaoce i uvek mi je drago da ih sretnem, jer imaju dobar ukus. Ha-ha, šalim se. Ali serija je mišljena iz mojih interesovanja i ličnih osećaja za dramu i dramaturgiju. Kad vidim da to komunicira s ljudima, desi se satisfakcija koja je drugačija od one čisto glumačke.

Nova sezona je morala da doživi i neke promene. Ko su novi junaci, a kako su se snašli neki novi u starim ulogama?

– Od najvećih promena tu je Raša Vujović umesto Ljubomira Bandovića u ulozi seoskog sveštenika. Takođe, i ulogu Marije u ovoj sezoni tumači Nina Nešković, umesto Milice Gojković.

Čiji dolazak vas je najviše obradovao? Da li konačno imamo u podeli glumca koji je planiran za vašu ulogu?

– Za moju ulogu sam ja predlagao mnoge glumce u prvoj sezoni, ali sam je bio originalno pisao za velikog Žarka Lauševića, koji, na našu žalost, više ne igra u ovoj našoj dimenziji. I dok je bio a nama, koketirao je s tom nebeskom glumom.

Kako brže sazrevate, kao glumac ili kao reditelj?

– Kao glumac već prezrevam, a kao reditelj sam još malo zelen. Šalim se. Kad pogledate malo bolje, nema tu toliko razlike, sve je to isti posao, samo drugim sredstvima izražen. Ali, u stvari, najkreativniji deo posla je pisanje, jer tada obavim najveći deo i režije i glume.

Kako to mislite?

– Vrlo jednostavno, pisanje je najviši oblik razmišljanja. A svako razmišljanje i dublja koncentracija u vezi s bilo čim je danas tako retka. Ovo je vreme površine, ono slavi i dizajnira sve za primarne ljudske senzacije. Kratke video-snimke, skrolovanje, dva-tri pokreta palca su vam potrebna da mozgu bacite neku pokretnu sliku od dve sekunde i on je već zauzet niskokaloričnim ili, ako hoćete tačniju analogiju po meni, to je čist toksični opijat za mozak i dušu. Tako da napisati nešto duže od Vajber poruke ili komentara ispod neke objave, i tu koristiti slova, a ne emodžije, danas je već ogromno dostignuće.

Nedostaje li vam pozorište?

– Udaljio sam se od njega poslednjih godina, ali nikad ga neću, niti mogu napustiti. Scenske umetnosti su jedine umetnost gde posle ne možete to da gledate i komentarišete sebe kako ste nešto odradili. I sliku, i skulpturu, i kompoziciju možete ponovo da preslušate i ponovo vidite. I knjigu možete da pročitate, a pozorište se dešava samo dok traje i onda prestaje. To je umetnost sadašnjeg trenutka i to će pozorište uvek izdvajati od svih ljudskih potreba za kreativnošću.

Kakvo je njegovo mesto u nadolazećoj digitalnoj tehnologiji našeg vremena?

– Smatram da pozorište ima svetlu i veoma važnu budućnost. Veštačka inteligencija, koliko vidim, napreduje toliko brzo da vam za pet do sedam godina više neće biti potrebni ni glumci, ni kamere, ni scenaristi, ni scenografi, svako će moći da uz minimalno znanja napravi nekakav sadržaj. Film ili seriju. To će dovesti dotle da internet bude preplavljen takvim AI sadržajima i ljudi će početi veoma da cene sve što nije simulacija i nije fejk, već susret čoveka uživo. Prognoziram procvat sporta i gledanje utakmica uživo, i cena i važnost scenskog izvođenja, gde ćete videti živog čoveka ispred vas, samo će rasti.

Da li ste strogi prema kolegama kao što ste u nekim ulogama?

– Ne mogu da budem strog prema svojim kolegama, niti oni prema meni, jer smo svi u istom loncu.

Setite li se često tokom rada Zorana Radmilovića, koji vam je bio glumački uzor?

– Njegovu statuu sa Zoranovih dana jedinu držim na polici pored ulaza u kupatilo. Tako da se odmerimo nas dvojica svako jutro.

Da li ste sada u najboljim godinama i u punoj snazi?

– Da, to je dobro pitanje. Otuda ide kriza srednjih godina, kako je zovu, jer posle te pune snage dolazi prirodan i neminovni pad. A, s druge strane, kako bi reko Jung – starenje nije pad, nego vreme sve jasnijeg preciziranja stvari koje su nam zaista važne. Ja sam za to Jungovo gledište. Da su mi ovakve prilike došle ranije, mislim da bih sagoreo i rasuo se u želji da se dokažem. Da su došle kasnije, ne bi to verovatno pratile moje ispumpane ambicije. Tako da živim u mirnom uverenju da je sve došlo kad i koliko treba.

Znači li više posla brži život i imate li vremena za dešavanja mimo posla?

– Vreme odmora je neophodno i s godinama sam naučio da ga napravim i pametno koristim.

Razmišljate li i na odmoru o poslu?

– Ne! Razmišljam na poslu o odmoru.

Kurir