Priča o Hačiku, najvernijem psu na svetu

Hačiko je jedan verni japanski pas koji je nastavio da čeka gazdu na železničkoj stanici u Japanu dugo nakon njegove smrti.

Krem-beli pas akita inu, rođen pre 100 godina, ovekovečen je u svemu, od knjiga preko filmova do kultnog naučnofantastičnog animiranog sitkoma Futurama. Kinesko izdanje, treće posle japanskog iz 1987. godine i filma sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi iz 2009. godine, bilo je hit na bioskopskim blagajnama.

Bilo je i drugih priča o vernim psima, ali nijedna nije ostavila tolikog traga u svetu kao ona o Hačiku. Njegova bronzana statua nalazi se ispred stanice Šibuja u Tokiju od 1948, gde je uzalud čekao gazdu deset godina.

Statua je prvi put podignuta 1934. godine, ali je bila reciklirana za potrebe vojske tokom Drugog svetskog rata. Đaci u Japanu uče o Čuken Hačiku, odnosno lojalnom psu Hačiku, kao primeru posvećenosti i vernosti.

Hačiko predstavlja „idealnog japanskog građanina“ sa „bezuslovnom privrženošću“, kaže profesorka Kristina Jano sa Univerziteta na Havajima.

„Veran je, pouzdan, poslušan vlasniku, pun razumevanja, ne oslanja se na racionalnost i zna njegovo mesto u širem kontekstu“, navodi Jano.

Priča o Hačiku

Hačiko je rođen u novembru 1923. godine, u gradu Odate u prefekturi Akita, prvobitnoj postojbini ove rase pasa. Krupni japanski psi, akite, jedna su od najstarijih i najomiljenijih pasmina u zemlji.

Japanska vlada ih je proglasila državnim simbolom 1931. godine, a nekada su obučavani da love životinje kao što su veprovi i losovi.

„Psi akite su mirni, iskreni, pametni, hrabri i slušaju gospodara“, kaže Ejetsu Sakuraba, autorka dečje knjige na engleskom o Hačiku. „Ipak, tvrdoglavi su i nepoverljivi prema svakom ko nije njihov vlasnik„, navodi ona.

U godini kad je rođen Hačiko, Hidesaburo Ueno, cenjeni profesor poljoprivrede i ljubitelj pasa, tražio je od studenta da mu nađe štene akite. Posle napornog i mučnog putovanja vozom, štene je stiglo u porodični dom Uenovih u distriktu Šibuja, 15. januara 1924. godine.

Isprva su mislili da nije preživeo put. Prema Hačikovom biografu, profesoru Majumiju Itohu, Ueno i njegova supruga su ga u narednih šest meseci negovali, te je on ozdravio. Ueno ga je nazvao Hači iliti „osam“ na japanskom.„Ko“ je počasna titula koju su mu dodelili Uenovi studenti.

Dugo čekanje

Ueno je putovao na posao vozom nekoliko puta nedeljno. Do stanice Šibuja pratila su ga njegova tri psa, među kojima i Hačiko. Trojka bi potom tamo čekala do večeri, kada bi se Ueno vraćao.

Uneo je umro sa 53 godine, 1. maja 1925, zbog izliva krvi u mozak. Hačiko je proveo sa njim samo 16 meseci.

„Dok su ljudi bili na bdenju, Hači je nanjušio doktora Uena i ušao u dnevnu sobu. Podvukao se pod kovčeg i odbio da se pomeri„, piše profesor Itoh.

Hačiko je proveo narednih nekoliko meseci sa različitim porodicama nadomak Šibuje, ali je na kraju, u leto 1925, završio kod Uenovog baštovana Kikusabura Kobajašija. Vrativši su u oblast u kojoj je živeo njegov vlasnik, Hačiko je uskoro nastavio svakodnevno putovanje do stanice, po suncu i po kiši.

„Uveče bi Hači stajao na sve četiri noge kod šaltera za kupovinu karata i gledao svakog putnika kao da traži nekoga„, piše profesor Itoh. Isprva je predstavljao smetnju radnicima na stanici. Prodavci hrane bi ga polivali vodom, a mali dečaci bi ga kinjili i tukli. Međutim, postao je poznat širom Japana pošto je dnevni list Tokio Asahi Šimbun pisao o njemu, u oktobru 1932. godine.

Ljudi su svakog dana stanici poklanjali hranu za Hačika, a posetioci su dolazili izdaleka da ga vide. O njemu su pisane pesme i haiku. Navodno je 3.000 ljudi došlo na događaj na kom se skupljao novac da mu se podigne statua, 1934.

Smrt

Vest o Hačikovoj smrti, 8. marta 1935, završila je na naslovnoj strani mnogih novina. Na njegovoj sahrani, budistički monasi su se molili za njega, a držani su i pohvalni govori. U narednim danima su hiljade ljudi posetile njegovu statuu.

U osiromašenom posleratnom Japanu, skupljeno je čak 800.000 jena za novu statuu Hačika. To je bila ogromna suma u to vreme, a danas bi iznosila oko 28 miliona dolara.

„Kad se danas osvrnem na sve, imam utisak da je on znao da se doktor Ueno neće vratiti, ali ga je ipak čekao. Hačiko nas je naučio vrednosti očuvanja vere u nekoga„, napisao je Takeši Okamoto u novinskom članku 1982. godine. Kada je bio srednjoškolac, viđao je Hačika na stanici svaki dan.

Sećanje na Hačika

Svake godine, 8. aprila, ispred stanice Šibuja se održava komemoracija za Hačika. Njegova statua često je ukrašena šalovima, kapama Deda Mraza, a u poslednje vreme i hirurškim maskama, a njegova figura je izložena u Nacionalnom muzeju prirode i nauke u Tokiju.

Deo njegovih posmrtnih ostataka sahranjen je na groblju Aojama, pored Uena i njegove žene Jae.

Njegove statue su izlivene i u Odateu, u Uenovom rodnom mestu Hisai, na Univerzitetu u Tokiju i Roud Ajlendu, američkoj saveznoj državi u kojoj je 2009. sniman film o Hačiku. Odate je takođe ove godine najavio niz događaja u čast Hačikovog 100. rođendana.

Hoće li najverniji pas na svetu još uvek dobijati pohvale sto godina od danas? Profesorka Jano kaže da hoće zato što veruje je da „Hačikov heroizam“ vanvremenski, a Sakuraba je, takođe, saglasan.

„Čak i za 100 godina, ova bezuslovna ljubav će ostati nepromenjena, a priča o Hačiku nastaviće da živi zauvek“, navodi on.

Slogan na plakatu za kineski film o Hačiku sve govori: „Čekaću te, koliko god trebalo.“

(Kurir.rs/BBC/M.F.)

Bonus video:

Kurir