Branko Janković o glumi i životu

Glumac Branko Janković, kog je šira publika upoznala u seriji „Vojna akademija“, detinjstvo i period osnovne škole proveo je u okolini Osečine, a potom se doselio u Beograd. Maštao je kao tinejdžer da bude vozač kamiona, zato je i upisao Saobraćajnu školu u Zemunu.

Nije posle lako upisao glumu, a kad je u tome uspeo, mir je našao u mestu Gunjaci, gde poslednjih godina živi s porodicom i bavi se poljoprivredom i stočarstvom. Ipak, shvatio je da ne može i bez svog osnovnog poziva. Na nedavno održanim Filmskim susretima u Nišu za nagrade se borio s filmovima „Heroji Halijarda“ i „Nedelja“, a u Sarajevu je promovisao sitkom „Tender“. Za TV Ekran deli svoja razmišljanja o životu, ali i o umetnosti.

Imali ste u Nišu dva filma. Kako ste zadovoljni?

– Radio sam oba s radošću. Napravio sam dve lepe epizodne uloge, a vidim da su ostavile traga. „Heroje Halijarda“ sam snimao dve godine, a „Nedelju“ samo jedan dan. Pre Niša, bio sam u Sarajevu sa serijom „Tender“. Dobro je da se neguje kultura.

Kako se glumac sprema kad ima epizodnu ulogu?

– Nema malih i velikih uloga. Sada sam u fazi da igram samo uloge zbog kojih, kad pročitam scenario, ne mogu da zaspim od uzbuđenja, jer se u meni otvori ceo neki svet tog junaka i njegovih potreba i želja. Uloga mora da me isprovocira. Ko razmišlja da igra samo glavne uloge, taj neće dobro proći. Glumac mora da zna da pozicionira sebe kao umetničko biće zbog daljeg razvoja.

Da li ste odbili neke uloge?

– Odbio sam samo prošle godine dve pozorišne uloge. Izbegavam da igram sitkome. Sada u ovim godinama tražim nešto drugačije da se glumački izrazim.

Igrali ste u filmu „Nedelja“. Da li ste stigli da upoznate Džeja?

– Nisam. Radio sam neki šou-program na RTS, ali njega nisam sreo. Upoznao sam tamo puno pevača. O Džeju sam čuo još toliko priča. Sigurno zaslužuje još jedan film.

A da li vaš menadžer Raka Đokić, koga igrate, zaslužuje svoju filmsku priču?

– Apsolutno. Spremajući se za snimanje filma „Nedelja“, otkrio sam njegovu fascinantnu biografiju. Kod Rake je zanimljivo to vizionarstvo. On je kao dete iz okoline Zaječara želeo da svira harmoniku, ali ju je njegov otac sekirom isekao. Iz te pozicije je došao da formira neke pevače. Svašta sam o njemu našao u arhivu RTS. Raka je postavio neka pravila. Njegovi pevači su imali svoje šou-programe na televiziji, ali i filmove. Bio je veliki čovek. Mnogim zvezdama je bio i kum. Nije sve gledao kroz novac. Nema danas takvih ljudi.

Kako ste se zaljubili u glumu?

– Nisam znao čime da se bavim. Tokom srednje škole sam, gledajući pozorišne predstave, shvatio da je to zanimanje koji mi pruža mogućnost da mogu da živim i druge živote. Imam problem da, kad ne radim svoj posao, pokušavam da budem kreativan. Mislim da se toga plaše moji saradnici u privatnom biznisu. Verovatno pomisle: „Šta je smislio ovaj ludak, bolje neka ide da radi nešto apstraktno“ (smeh). Bog me je pogledao da radim ovo. Gluma je predsoblje božanstva. Trenutak kad sam pomislio da bih mogao da upišem glumu bio je jedne noći u Dadovu kad sam gledao Laneta Gutovića i njegovo „Obično veče“ s balerinama.

Na kojim filmovima ste odrasli?

– Naravno, voleo sam filmove Slobodana Šijana. Prvi glumci koji su mi ostali u glavi su Pavle Vuisić i Danilo Bata Stojković. Volim te profile. Neki moji favoriti su prve „Kamiondžije“, „Više od igre“ i serija „Vuk Karadžić“.

Deluje da biste voleli da ste se rodili u njihovo doba?

– Moguće. Ne znači da se neće pojaviti neki novi glumci tog kova. Sada nam oni deluju kao antikviteti. Danas su ti filmovi i serije i dalje najgledaniji i tokom repriza. Ko zna kuda ide ovaj svet…

Često se reprizira i „Vojna akademija“. Da li je to bila vaša prekretnica u karijeri?

– Sigurno. Naš narod voli takve serije. Profil Živojina Džakovića je takav da ljudi u njemu prepoznaju i sebe. Bio je voljen. Pratili su njegov odnos s Nadicom. Svakako me je ta uloga izdvojila iz mase glumaca. Imate danas puno akademija i godišnje izađe mnogo novih lica.

Tamara Dragičević vam je igrala prvu suprugu. Da li ste i danas prijatelji?

– Lepo smo radili i ostali u kontaktu. Mnogo se volimo i poštujemo. Svaki njen uspeh me raduje. Dobila je sada i treće dete. Gledam Tamaru kao da mi je sestra rođena.

Ista ekipa radi i seriju „Radio Mileva“. Da li ćemo vas videti sa Olgom Odanović?

– Nisu me zvali. Verovatno nemaju ulogu. Nastavio sam s njima da radim „Lud, zbunjen, normalan“, a sada i seriju „Tender“ Srđana Vuletića. Snimili smo 54 epizode. Nadam se da će se prikazati i u Srbiji.

Kad ste pomenuli seriju „Lud, zbunjen, normalan“, ne možemo da se ne setimo Mustafe Nadarevića.

– Divan čovek i kolega. Od njega sam naučio da je u našem poslu važna istrajnost, posvećenost, disciplina i skromnost. Tokom snimanja bili smo komšije na Ilidži u Sarajevu. Odlazili bismo često u šetnju, na ručkove ili večere. Mustafa mi je na neki način bio glumački sensej (učitelj i majstor).

Šta je za vas gluma?

– Tražio sam tu dosta definicija. Kada prođe vreme, shvatim da je svaka banalna. Mnogo više na svetu je zla, nego dobra. Gluma čini da i to zlo postane nešto lepo. Uz filmove, serije i pozorište, i život se lepše živi.

Bonus video:

Kurir