radiobalkanfox
Legendarni roker Bora Đorđević, napustio nas je u 72. godini, 4. septembra. Bio je legenda, ali pre svega čovek, a o jednom strašnom detalju još devedesetih godina pričala je njegova majka, u jedinom intervjuu koji je dala.
Naime, on je podržao je 9. marta 1991. godine masovne studentske demonstracije, a u maju je u „Saboru“ izašao intervju sa njegovom majkom, Nerandžom Nenom Đorđević, koja je pričala o sinovljevom životu, ali i o učešću na protestima.
Ceo intervju vam prenosimo u celosti:
„Neizvesno je u kom kontekstu ćemo se dogodine sećati 9. marta, ali je očigledno da su demonstracije studenata na Terazijama i mitinzi opozicije doneli neku novu slavu mnogim umetnicima. Upamćeni su, tako, poljupci koje je sa Trga Republike pripadnicima MUP-a poslao Bora Čorba.
Nena Đorđević je majka ovog ‘čupavog rokera’, i seća se njegovih prvih demonstracija:
– Jednog dana nema Bore da se vrati kući iz škole. Kad je najzad stigao, pitam šta ga je zadržalo, a on odgovara: ‘Svi su vikali Dole Kodžbe! pa sam i ja išao s njima i vikao’. Vikali su, u stvari, dole Čombe, kad je ovaj ubio Patrisa Lumumbu, ali je Bora, učenik drugog razreda osnovne škole, vikao svoje i ponosio se učešćem na demonstracijama.
Detinjstvo Bore Đorđevića, kao i tolika druga, puno je raznih doživljaja, ali je naš utisak da je on mnoge stvari doživeo pre vremena. Primera radi, izgubio se kada je imao samo dve i po godine. Naravno, komšiluk i rodbina su krenuli da ga traže, a ujna je ponela jedan prutić. Desilo se da ga baš ona nađe, ali je Bora uplašen od pruta u njenoj ruci spremno izjavio ‘okupljenom građanstvu’: ‘Ja ovu ženu ne poznajem!’
Bilo je i onih koji bi više voleli da njega nisu poznavali, ali je on bivao uporan. Miško, Borin brat od strica, se sa drugom Gaškom često igrao u zajedničkom dvorištu. Nekoliko godina mlađi Bora je pošto poto hteo u njihovo društvo, a oni su ga terali.
Đorđevići su živeli u kući Borine bake, a njihovo dvorište je od suseda bilo odeljeno samo niskom ogradom. To je bio dečiji raj. Naravno, klinci su bili različiti. Bora je bio od onih koji stalno padaju. Jednom prilikom je ozbiljno udario glavu, pa i danas ima ožiljk i kosa mu ne raste na tom mestu. A, kada bi mu majka govorila: ‘Pazi, pašćeš’, odgovarao bi ‘Nećem da pašćem!’
Trogodišnja svojeglava junačina nije bila oduševljena dolaskom novog člana u porodicu: sestre Jelene. Govorio je roditeljima: ‘Vi volite mene, a ja ću nju’, i jako se mrštio kad bi kome palo na pamet da ih slika zajedno. Beba mu, jednostavno, nije bila po volji, ali devojčica koja je uskoro iz bebe izrasla, bila je fino društvo, pa ju je Bora jako čuvao i voleo. Ne u bukvalnom smislu, jer su se roditelji trudili da sina ne opterećuju.
Jednom prilikom su ipak otišli u grad, a brata i sestru ostavili same, i u povratku zatekli decu kako se igraju, a na stolu na cedulji Bora, koji je tek naučio da piše, vredno je zapisao šta je Jelena radila: ‘1. Jelena se izmotavala. 2. Pojela tri limuna, 3. Jelena prevrnula slatko…’
Čuva mama Nena sa posebnom pažnjom još jedno Borino pismo. Napisano je u zimu 1963. kada je gospođa Đorđević došla u Beograd da podigne diplomu na Filološkom fakultetu, a zbog visokog snega nije povela decu sa sobom. Uvređen, Bora piše pismo tetki i teči:
– Draga tetka Mila i Petronije, strašno sam razljućen kad sam saznao da me mama neće povesti u Beograd, ni mene ni Jelenu. Tata mi ne da čak ni da plačem. Mama neće ni da pokuša da nas povede. Kada dođe u Beograd pošteno je izudarajte jer smo se ja i Jelena nadali i nadali, jedva čekajući dan kada ćemo krenuti. Još pošaljite neka kola da me spasu samoće – ispisao je uz potpis ‘Ucveljeni Boro’.
Pamti majka i da njen sin nikada nije umeo da laže. U prvom razredu, tako, donosi crtež, a učiteljica mu kaže: ‘Što su lepe jabuke, mora da ih je Nena nacrtala’. Đače prvače spremno odgovara: ‘Jeste, ovu, ovu i ovu.’ Iskren je bio i prema roditeljima, pa su imali tu čast da prvi saznaju da im se sin zaljubio.
– Bilo je u obdaništu. Dotrčao je kući i zahtevao da mu kupimo nove sandale, da bi impresionirao tu devojčicu. Kupili smo, a on sutra, pri povratku iz obdaništa, tužno saopštava: ‘Nije ni primetila’.
Posle prvog, sledi drugo ljubavno razočarenje: u osnovnoj školi, koju je pohađao u rodnom Čačku, Bora se zaljubljuje u jednu Milu. Ova ga, verovatno, nije primećivala, a on se jada roditeljima: ‘Dabome da me ne voli. Ona voli Prla, jer Prle litar kolonjske vode prospe na glavu i miriše, a ja nemam kolonjsku vodu’.
– Mila se i danas seća kako je on išao za njom i pričao da je voli, a ona mu je rekla: ‘Kad se okrenem pa te tresnem, videćeš sve zvezde!’ – uz osmeh priča Nena.
Bora zvani ženac
Uvek je bio odličan učenik, ali je posebno lepo radio sastave iz srpskohrvatskog i radove iz likovnog. Roditelji su, čak, bili ubeđeni da će studirati primenjenu umetnost, pa mu po odlasku u Beograd obezbedili privatne časove.
Ali… Bora upisuje prava, i to iz jednostavnog razloga što te godine nije bilo prijemnog ispita. Daje prvu i par ispita iz druge godine i prelazi na Akademiju dramskih umetnosti, gde stiže do diplomskog na smeru organizacije… Priroda večitog buntovnika se ispoljila vrlo očigledno u Petoj beogradskoj gimnaziji. Naviknut da njegovi literarni sastavi služe za primer celoj školi, Bora nije mogao da se uklopi u sistem rada profesorke srpskohrvatskog jezika, koja je zahtevala da učenici pišu po šablonu. Kad više nije znao šta da radi, počeo je da – crta. Svi učenici predaju pismene zadatke, on – crtež.
– Žena jadna nije znala šta da radi i ostavila ga je neocenjenog – seća se Nena Đorđević – Ali on je dokazao da je u pravu tako što je na maturi izabrao srpski jezik, i položio je sa odličnom ocenom.
Priča o Borinoj ljubavi prema muzici takođe počinje u ranom detinjstvu. Komšije Đorđevićevih, Bobićevi, imale su neku staru tamburicu, i Bora je, još kao trogodišnjak, odlazio kod gospođe Bobić i tražio ‘tambilicu’, a onda na sav glas pevao ‘Žene su varljive…’. Logična je bila želja roditelja da dete upiše i muzičku školu. Šesnaestogodišnji Bora je pevajući ‘Na krovove prerije spušta se mrak’ oduševio sve prisutne. Želeo je da svira gitaru, ali kako tog odseka u čačanskoj muzičkoj školi nije bilo, upisuje klavir. Međutim, o profesoru klavira kružile su zabrinjavajuće priče: da voli dečake.
– Kad je počeo da zadržava našeg sina posle časova, rešili smo da ga pod hitno ispišemo. Mene je posle zvao direktor škole, i odobravajući moju odluku, molio da Boru upišem na drugi odsek, da svira trubu, recimo, ali Bora nije hteo ni da čuje.
Kasnije Bora peva u školskom horu, zajedno sa drugom, Milosavčetom, a deca su ih zvali ‘ženci’ jer su bili jedini dečaci u mnoštvu devojčica. Bori se ovaj naziv nije nikako sviđao, ali mu se sviđalo pevanje, i izdržao je u horu do kraja osnovne škole. Pamti majka i da su ona i tata Dragoljub bili ti koji su sinu, odličnom đaku, kupili prvu električnu gitaru. Bilo je to na početku srednje škole, kada je osnovao grupu ‘Dečaci sa Morave’.
– Nismo imali ništa protiv te njegove muzike, ali smo želeli da studira, a uzgred, eto, da svira. Međutim, on je to okrenuo – uzgred studirao, a da svira mu nikada nije bilo teško...“
(Telegraf.rs/Nportal)
Dodaj komentar