Nenad Jezdić o ulozi u „Kamiondžijama“: „Ovde nema ničeg nedoličnog, snimali smo na 40 stepeni“

O talentu Nenada Jezdića izimno je pričati, o njegovom načinu života i vrlinama kojima se vodi još manje. Čini se da je privatno i poslovno sublimirao u novom projektu “Kamiondžije”, koji je doživeo četvrtu sezonu. Posebno je ponosan na to što ovu seriju mogu gledati čitave porodice zajedno jer nema spornih scena, dijaloga i posovki.

– Ja sam imao poziv posle prve sezone. Pozvao me je drugar da mi kaže: čoveče, stvarno divno, svaka vam čast. Konačno, posle mnogo godina sedim ispred televizora. Tu mi je majka, tu su mi deca, tu mi je žena. Ovde nema ničeg nedoličnog, kaže Jezdić i nastavlja u pravcu koliko je važno to što se emituje kroz serije:

– Znate, jednom sam davno čuo od jako važne figure, pojave i velikog duhovnika iz našeg naroda. Rekao mi je: često, dobro mora da uzme oblik zla, da bi zlo videlo koliko je zlo. E sad, ako mi svedočimo nečemo što je zlo na TV-u, mi glumci smo pozvani da svedočimo upravo u to ime. Da se možda i narugamo zlu i da mu stavimo do znanja koliko je zlo. Ovde nema ničeg zlog. Imao sam i ovakvih i onakvih uloga. Ako bude zdravlja, verovatno ću imati još. Ali ovo je relaksirajuće u svakom smislu i nekako opuštajuće. I u svakom smislu sam opušten i spokojan. I glumački, i mentalno, i duhovno, i kolegijalno, i kako god.

Iako retko udeljuje komplimente, Nenad kaže da nikada nije radio sa boljim ljudima nego sada na “Kamiondžijama”. Misli kako na ljude pred, tako i na ljude iza kamera.

– Jutros sam u jednom kolegi ovde koji je jednako ravnopravan sa nama, samo iz organizacije rekao da radimo u nemogućim uslovima. 40 stepeni je napolju, jutros sam mu rekao da sam prvi put nervozan za ove četiri godine od ovolike količine topline. Nikad neću i nisam nisam do sada radio sa boljim ljudima, nikad nisam imao bolji odnos u ekipi sa svima, verovatno ga nikad neću imati. To je bio moj zaključak, tako da ovaj projekat je za mene malo više od običnog konvencionalnog televizijskog projekta, kaže Jezdić i nastavlja priču o poređenju starih i novih “Kamiondžija”:

– Nisu stvari za poređenje, niti smo mi glumci za poređenje, niti je vreme za poređenje, niti je socijalno, politički i svaki drugi kontekst onog vremena i ovog vremena za poređenje. Ja sam ovaj projekat i tad i danas ga doživljavam kao jednu vrstu omaža remekdelu koje se zvalo “Kamiondžije” u kojima su igrali Miodrag Petrović i Pavle Vujisić. Samo pokušavamo da napravimo jednu komunikaciju više sa ovim projektom, a opet da se oslonimo, sa puno kredibiliteta koji su nam obezbedili glumci onog vremena, da pokušamo nešto plemenitije, nešto sadržajnije, nešto za celu porodicu da proizvedemo. Ovo je u krajnjem svom ishodištu ipak neki TV proizvod, a mislim da je televizija u poslednje vreme obiluje vrlo diskutabilnim sadržajima. Ovo je jedna nevina, bezazlena, topla priča.

Foto: Snežana Krstić / Ringier

O velikom broju komercijalnih serija i hiperprodukciji Nenad kaže da se može dvojako gledati.

– Svakako je dobro za mlade glumce da se rade, a uopšte dobro je za glumce da glumci rade. Nama je važno kao emotivnim bićima, a glumci jesu emotivna i emocionalna i misaona bića. Zahvaljujući ovoj turbulenciji informatičkoj i ovoj turbulenciji u brzini prenosa svačijeg mišljenja, ja u poslednje vreme se zgrožavam koliko naš posao ljudi osporavaju. Kamiondžije nisu za poređene, ali ja sam odrastao na tim serijama. To su bile serije koje sam gledao u prisustvu svoje bake i svog deke, svojih roditelja i svojih stričeva, tetaka, strina i tako dalje. To je nešto što je nestalo sa televizije i to nije komercijalno. Ovo je jako zanimljivo u ovom projektu što nas suštinski može da i zbližava ono što uočavamo da jesu naše greške, a ono što eventualno dobro uradimo, to je samo još jedan od razlog više da se volimo, da se poštujemo.

Čini se da junaci ove serije pokušavaju da uspeju u životu ali na dobronameran način.

– Pa meni je dragoceno bilo. To je sad opet ono iskustvo na koje sam se i ja nekako naslonio. Znate, nama Pavle Vujisić, kad smo bili klinci, je bio jedan onako ne tako nežni, robustni, dobri meda. Tako sam ja senzaciju imao kao dete kada sam ga gledao. Toga ima, ljudi su takvi, ljudi jako teško pričaju o svojim unutrašnjim stanjima. Meni je dobrota bila svakako imperativna. Dobrota, požrtvovanost, spremnost da se daš, spremnost da rizikuješ za druge i, pogotovo, način nekako ni toga više nema. To su kategorije koje su nestale kada ti imaš jedan koloplet odnosa, pogotovo kada je u pitanju Tikin i moj lik, gde se mi žrtvujemo jedan za drugog i gde mi radimo jeden za drugog. Tika i ja postajemo viši prijatelji, intimno i lično osvajamo neke zone, neke sfere koje su takođe nama bitne za ono što nas možda čeka u životu.. Zato je mnogostruka plemenitost i dragocenost ovog projekta.

Mnoge njegove kolege, pa i Stanić su se oprobali u producentskim vodama. Slične izlete je imao i Jezdić ali, za sada, ne planira da mu to bude primat.

Foto: Mitar Mitrović / Ringier

– Kao mlađi sam razmišljao o tome, čak imam i firmu. Međutim, producentski posao je jako odgovoran posao, jako težak posao. Producentski posao je, čini mi se, sublimacija svih ovih estetskih poriva o kojima pričam kada je pitanje televizijski projekat. Ja sam se oprobao kao producent u pozorištu, do sada jedanput, dva puta, i to su bili uspešni projekti. A televizija, ja je smatram jako odgovornom, jako važnim i bitnim elementom našeg postojanja i funkcionisanja. I zato se ne usuđujem da radim bilo šta što bi me moglo dovesti u jedan kontekst ekonomije i ekonomike, kada je televizija u pitanju. Za sada ne, ali nikad ne reci, nikad. Meni posao nije stran, mimo ovoga što inače radim kao glumac i u čemu sam možda i najuspešniji. Ali treba misliti o tome šta su i kakvi su ti projekti oko kojih treba da se okupimo, koje su to teme, koje su to ideje, koje su to vrednosti o kojima mi hoćemo da pričamo. U redu je podcast vrcavo duhovito, u redu je neka autorska emisija da bude vrcava i duhovito, ali neka se ne zove Jutarnji program ili informativni program, neka se zove cirkuska balada. Ja sam možda i staromodan, ali televiziju izuzetno i vrlo ozbiljno doživljavam. I kada sam na televiziji, putem televizije, i svedočio nešto što je amoralno, što je nasilno, što je… Bilo je samo da bih se narugao zlu, ne da bih ga promovisao.

Podkasti su pošast modernog društva

Jezdić smatra da su podksti u kojima gostuju razni mediokritet opasni.

– To što televizija prestaje da bude ono što jeste svrha njena, to što je danas televizija posreće pod najezdom ovih podkasta, pod najezdom prostora gde svako može da priča šta hoće, gde svako može da priča kako hoće, gde svako može o svojim nekim senzacijama, ljubavnim, biznismenskim, može da priča, to je, čini mi se, problem društva. To je jako veliki problem društva, ali televizija je, smatram, još uvek moćnija nad tom pošasti. Meni su ovi podkasti, ova brzina i ova razmena informacija, onako jezive. Jezive i ako bih ušao u nekakve producentske vode, ako bih se upuštao u nekakav producentski projekat, morao bih u svakom smislu, mentalnom, moralnom, materijalnom posebno, da stanem iza tog projekta i da ga branim na sav glas.