Životna priča Pavla Vuisića | Kurir

Velikan srpske i jugoslovenske filmske scene Pavle Vuisić preminuo je na današnji dan 1988. godine. O njegovom životu znalo se malo jer je živeo vrlo povučeno, pa kada je preminuo, sem njegove supruge Mirjane i lekara, gotovo da niiko nije znao da je legenda napustila ovaj svet.

U to vreme Pavle se okrenuo glumi. U početku je glumio u pozorištu, a filmsku karijeru otpočeo je 1950. godine u filmu „Čudotvorni mač” Voje Nanovića gde je glumio bezimenog viteza. Nikako nije uspevao da upiše glumu, pa je narednih godina
imao još takvih manjih uloga u raznim filmovima, pre nego što je 1958. dobio glavnu ulogu lađara Obrada u filmu „Tri koraka u prazno“ reditelja Vojislava Nanovića.

Pavle nije voleo svoj posao, glumu, iako mu je karijera krenula munjevitom brzinom. Njegova supruga je za „Nedeljnik” izjavila da je glumu istinski mrzeo i nije je podnosio. „Uvek je bio ironičan prema stvarima koje je radio. Dobio bi neki tekst, pročitao bi, zalupio korice i ironično rekao: ’Snažna stvar’“. Dodala je da je Pavle mladom Žarku Lauševiću govorio da batali glumu jer „nije to za čoveka“, te da je lično kucala Pavlovu poruku samome sebi, koja glasi: „E pa dokle ćeš, Pajo, dozvoljavati sebi bavljenje jednim poslom, odvratnim i ponižavajućim, dokle zbog love, od koje u stvari nikakve koristi nemaš. Dokle???“

Međutim, već od 1957. Pavle počinje saradnju sa brojnim rediteljima, igrajući raznovrsne uloge u filmovima kao što su „Subotom uveče”, „Prometej s otoka Viševice”, Neprijtelj”, „Buđenje pacova” i mnogi drugi.

Iako nije voleo da se bavi glumom, obožavao je da imitira, naročito Tita. Prema jednoj anegdoti, on je na svom splavu na Savi priredio svečano otvaranje toaleta i tom prilikom imitirao upravo tadašnjeg predsednika Jugoslavije. To nije bio jedini put
da se našalio na Brozov račun.

Naime, jednom je ušao u kafanu na Adi i kada su ga pitali šta želi, on je tražio – ćebe. Na konstataciju konobara da je leto i pitanje šta će mu ćebe, odgovorio je: „Da prekrijem onog na zidu“ i pokazao na Titovu sliku. Ipak, posebno se prepričava

anegdota sa snimanja filma „Bitka na Neretvi“ kojem su prisustvovali Tito i njegova supruga Jovanka. 

Vuisić je tada Bulajiću, okupljenim glumcima i celoj ekipi rekao: „Sad imamo vojsku, hajde da smaknemo Tita. Tu je vojska, sada je najlakše…“ Ovo je u to vreme bila veoma ozbiljna stvar, ali i uprkos tome, sve mu je tolerisano jer je bio voljen glumac.

Nekoliko meseci pre premijere filmskog spektakla „Bitka na Neretvi“ na Belom dvoru organizovana je projekcija samo za maršala. Bilo je predviđeno da Tito upozna ekipu koja je radila na filmu. Poziv se, naravno, odnosio i na Pavla, koji je u filmu igrao šofera Jordana.

Došlo je do „kidnapovanja“ Pavla sa njegovog splava na Adi, dok je pecao, i odvođenje na prijem kod Tita. „On je naravno bio obučen ’apa drapa’, za splav. Odveli su ga na Dedinje i hteli su da ga lepo obuku. On se bunio, kažu da je vikao dok su se probijali do garderobe. Galama je bila tolika da ju je čuo i sam Tito pa je otišao do garderobe i otvorio vrata. Svi su zaćutali.

„Druže, jesu li vaši šoferi nosili odela i kravate u ratu? Teraju me da ovo obučem, a svi znaju da sam ja u filmu šofer“ kao iz topa je ispalio glumac. Priča kaže da se Tito nasmejao, zagrlio Pavla Vuisića odvodeći ga u sporednu prostoriju. Niko nije znao što se unutra dešava. Samo je u jednom trenutku konobar uneo viski.

Glumčeva supruga je ispričala da je „jedan prijatelj na Adi video kako ga vode i njemu je Pavle rekao: ’Slušaj, ako nekome budeš pričao, ne postojiš za mene.’ Bilo ga je sramota što je išao kod Tita“.

Uprkos činjenici da nije bio školovan glumac, Pavle je postao jedan od najvećih jugoslovenskih i srpskih filmskih umetnika koji je tokom svog glumačkog veka odigrao čak 108 uloga. Tadašnji filmski kritičari su govorili da Pavle uopšte ne glumi, da je uviek isti, ali da je svaku emociju i mimiku njegovog lica bilo nemoguće ponoviti. Upoređivali su ga sa Žanom Gabenom, Orsonom Velsom, M. Simonom, H. Baurom i mnogim drugim slavnim glumcima.

Mirjana Vuisić je istakla i da je Pavla veoma pogađalo sve što se dešavalo u zemlji nakon Titove smrti i bratoubilački rat koji se polako spremao. „To je sve za njega bio užas. On nije mogao više da živi. Strašno mu je bilo sve. On jeste mnogo pio, ali trudila sam se da pravi male pauze i to je radio. Ali, u tom periodu je krenuo i nije mogao da se zaustavi. Počeli su problemi i videlo se da će uskoro doći kraj. Stvarno je hteo da se ubije. Govorila sam mu kako može to da dozvoli, da mrzi te ljude, a dozvoliće da se tako lako preda“, pričala je ona.

Pavle Vuisić je imao dara za pisanje i često je to radio. Baš u tom periodu krajem osamdesetih nastala je i ova potresna pesma:

„Želim da umrem.
Bože koji si svemoguć, učini tako
i budi miran, platiću.
Znam, i ti si korumpiran…“

Glumac se razboleo od kancera 1988. godine i nakon tri meseca je preminuo 1. oktobra u 62. godini života. Pre smrti sastavio je testament u kom je tražio da se vest o njegovoj smrti objavi tri dana nakon pogreba, a želeo je i da bude sahranjen u „jednom običnom grobnom mestu“, kao i svi njegovi sugrađani.

Ova želja samo delimično mu je ispunjena, budući da je sahranjen u Aleji zaslužnih građana u porodičnoj grobnici od belog mermera. Glumac je izrazio želju da ode nečujno, bez velike pompe, te su tako njegovoj sahrani prisustvovali samo supruga Mirjana i sveštenik. Čak ni sveštenik nije znao da sahranjuje slavnog glumca, budući da mu je Mirjana rekla samo ime svog supruga – Pavle. Po njegovoj želji, nije bilo umrlice, pa niko osim lekara i glumčeve supruge nije znao da je preminuo.

Pavla Vuisića danas najviše pamtimo po dvema ulogama, u filmu „Maratonci trče počasni krug” kao Milutina Topalovića i „Kamiondžijama” gde je sa Čkaljom stvorio čuveni dvojac – Paja i Jare.