radiobalkanfox
Uroš Milojević osim što je glumac, oprobao se i u ulozi voditelja, nosilac je jedne statuete i to na danima komedije. On je čovek koji, kako ističe profesorka Slavica Đukić Dejanović, još uvek radi na određeno vreme na tim daskama koje život znače i čovek koji beskrajno voli svoj Niš.
Na početku razgovora u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ Uroš govori o svom detinjstvu u Nišu, o tome da je željeno dete svojih roditelja, da ima rođenog brata… On je i brat i sin i unuk, a uloga koja mu se kaže najviše dopala je:
– Pa, nažalost, moji deka i bake više nisu među nama, ali unuk. Mislim, nek se majka ne naljuti, ali nekako pre svega unuk. Neko mi jednom rekao da kada odu bake i deke, da onda nekako sa njima ode i dobar deo detinjstva, jer više nismo unuci, onosno unučad. I onda, naravno, posle te uloge unuka, onda, naravno, uloga sina.
Uorš kaže da su ga u porodici uvek zvali Uki, baš kao i prijatelji danas, ali da je mama umela da kaže i Uroše, što je za njega značilo „da je proradila devica u njoj i da treba da je se klonim ili da pomno slušam sve što će od trenutka Uroše izaći iz…“
Foto: Blic TV / Ringier
Kaže i da je romantičar, oduvek je bio mirno dete, baš kao i njegov brat koji se bavi „potpuno drugim poslom, da ne kažem normalnim“.
– Romantičar sam i senzitivan – kaže ovaj glumac pred kamerama Blic televizije.
Prvih deset godina je bio tužan
Jednom prilikom Uroš je izjavio da nikada nisu porodično otišli na more i da žali zbog toga.
– Ja sam ’90. godište, moj brat je ’91. To su bile one godine strašne i nekako, majka je zubni tehničar, bila, mislim, i dalje je, ali je sad u peniziji, a tata je radio na železnici, i, nekako se prosto nije dogodilo. Sad ne znam tačno… – kaže Uroš.
Pročitajte još
Prvih deset godina svog života Uroš je kaže bio tužan.
– Bio sam jako tužan u tom periodu, mislim, prvih deset godina. Stalno sam maštao o tome da mi mama i tata bili su neki šatori, oni kao kućice u stvari, za u stan i bio je neki tepih u koji sam ja bio zaljubljen, a to su oni tepisi bili koji su išarani onako da mogu da se voze automobilčići, a Dušan i ja smo uglavnom nasledili igračke od tate i sećam se jednog automobilčića koji sam ja slučajno slomio, a koji je mom tati, kada je on bio dete, u Nišu poklonila pokojna Radmila Savićević, jer ona jako volala decu, to mislim da svi znamo. Slučajno sam nagazio na taj autić i dobio grdnju, normalno, ja bih samog sebe grdio sada sa ove distance i bio sam jako tužan što nikako, a nisu mogli prosto financijski u tom periodu, da mi kupe – kaže Uroš, a onda se osvrnuo na srećne trenutke:
– Ja nekako razdvajam, pa sad vi me ispravite, možda ja grešim, ali i kroz moj posao je zapravo dosta upletena psihologija, to nam je jedan od zadataka, da branimo lik koji tumačimo, ja kažem, razdvajam ta dva termina srećan i radostan. Možda ta dva termina i znače isto, nekako u mom ličnom tumačenju, meni je lično od pre par godina kada sam prozreo dotle, važniji taj termin radost jer čini mi se da nije, da je dugoročniji nekako. To je samo moje tumačenje, možda ja grešim. Tako da ja za sebe smatram da sam stvarno radostan čovek i tada bio i radosno dete.
Foto: Blic TV / Ringier
Svirao je violinu, a onda upisao Mašinsku školu
Uroš je kao najsrećniji trenutak istako onaj kada je upisao muzičku školu u kojoj je svirao violinu iako je želeo da svira klavir.
Posle muzičke škole prvo je planirao da srednju upiše solo pevanje, a onda se ipak odlučio da upiše Mašinsku školu u Nišu.
– Iako sam imao poene, u osnovnoj školi sam bio odličan đak, ali matematika je uvek bila problem to ste lepo na početku rekli, ona je i dalje problem ali prosto, eto, tako… – kaže Uroš.
O sebi je mislio da je drugačiji
Kako ističe profesorka Slavica Đukić Dejanović, svaki mlad čovek prolazi kroz pitanja ko sam ja, da li sam ja ovakav kakav sam poželjen samom sebi, svojim najbližima, porodici, onima zbog kojih profesionalno postojim, publici, šta se to zapravo sa mnom događa i da li ja imam postignuća i da li imam neke prepreke na putu da ostvarim neke svoje ciljeve, a onda je usledilo i pitanje da li je uspeo da ponire ne samo u autentičnost uloga koje je imao kao glumac već i u sopstvenu ličnost, da uđe i da razgovara sa sobom.
Foto: Blic TV / Ringier
– Ne znam tačan momenat kada sam uspeo da prozrem u sve to, možda tek kad sam upisao Akademiju odnosno Fakultet umetnosti Priština, znači sa 19 godina jer ja sam upisao kasnije, nisam iz prvog puta – kaže Uroš, a onda se osvrnuo na to kako je o sebi mislio da je drugačiji:
– Tada sam počeo ali blago nekako da i spoznajem stvari i oko sebe i u sebi i da se pitam. Nekako sam u nekim trenucima i u srednjoj školi imao utisak da sam drugačiji, ali kad kažem to, mislim ne volim tu sentencu nekako kada se to izgovori, obično ljudi misle „e jeste sad“, ali kažem, prosto, kao konstataciju.
„Nisi primljen jer si previše isfemiziran“
Već u detinjstvu Uroš je kaže počeo da spoznaje neke stvari.
– Recimo ja za sport koji je podrazumevao loptu stvarno nikad nisam bio zainteresovan iskreno nikad nisam bio ni neki talenat za to, pravo da vam kažem nije zaista bilo u mojoj sferi interesovanja. Taj deka koji je oficir, on imao jednu rečenicu, sad parafraziraću kao „kakav je to čovek“, mislim, iz vaspitanja i iz brige, „kakav je to čovek da beži od lopte, to nikad nisam video, ne razumem“. Verujte da sam evo sad kada je bilo Evropsko prvenstvo, prvi put sam pogledao dve utakmice zaredom. Stvarno, ne foliram se, iako sam trenirao i plivanje i u nekom trenutku, odnosno vaterpolo, ali to je baš u ranom pubertetu da kažem i onda je to u nekom trenutku mene krenulo da… – kaže Uroš i dodaje:
Foto: Blic TV / Ringier
– Ja sam voleo bicikl oduvek i dalje obožavam da vozim bicikl, pored Niša ima stvarno divne prirode, na pet kilometara, sever, jug, istog, zapad, netaknuta priroda i stvarno to volim kao rekreativac. Da se vratim, nekako to je meni, već moja percepcija toga je bila kao zašto ja sad nisam isti kao ostali, kao većina, dečaci, pa čak ni devojčice, jer bile su i devojčice koji su više ne znam volele sport generalno nego ja, pa je nekako ta misao u meni ti utisci na momente su jenjavali, pa su se opet nekako rađali i tako dok nisam probao da upišem prvi put Akademiju, ne svoju nego jednu drugu i onda u nekom trenutku, mada nije da zbog toga nisam primljen na Novosadsku akademiju, jedna profesorka mi je rekla: „Nisi primljen jer si previše isfeminiziran“. Ta osoba više nije među nama, ne bih ni o imenima i mene je to tako nekako ošamarilo – kaže Uroš, a profesorka se nadovezala pitanjem da li ga je pogodilo ili osvestilo, na šta glumac kaže:
– I jedno i drugo, s tim što me je instiktivno prvo pogodilo, sa nekim instiktom životinjskim, animalnim da tako kažem, to je prva reakcija, a kasnije mogu da kažem da sam bio čak i zahvalan ne zato što nisam primljen, jer Novi Sad mnogo volim kao grad, nego prosto za neki, kako da kažem taj verbalni, mada sam, i dalje smatram, bio premlad za takvu rečenicu. To je bila 2009. godina, ja sam imao 19 godina ali me nekako, kako da kažem, ošamarilo i onda sam krenuo da kopam po sebi šta sam ja u stvari.
Foto: Blic TV / Ringier
Uroš Milojević otvoreno priča i o tome kako se prvo zaljubljivao u devojčice, ali i kako je devojkama goorio da je imao i drugo iskustvo jer nije želeo da se one osećaju loše i da misle da su maska.
O svim ovim detaljima Uroš priča u emisji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koju možete gledati ponedeljkom u 22 sata, na Blic televiziji, na kanalu 117.
Foto: Blic televizija / Ringier
Blic
Dodaj komentar