Večiti hitovi jednog geometra: Sećanje na Acu Stepića

Aca Stepić, proslavljeni kompozitor, harmonikaš i šef jednog od najtraženijih estradnih ansambala preminuo je 6. oktobra 2021. godine.

Svojim hitovima podigao je Zorana Kalezića („Moj život je tužna priča“, „Uzalud te tražim, uzalud te čekam“), Ljubu Aličića („Nisi znala za bol srca moga“, „Nikada ti oprostiti neću“, „Hoću susret u četiri oka“, „Hoću ljubav, neću prijateljstvo“), Milančeta Radosavljevića („Za ljubav sam mladost dao“, „Pozdravi draga sina“), Asima Brkana („Jednom sam i ja voleo“, „Ne ruši mi sreću nepoznata ženo“, „Ko je majko onaj čovek“), „Milenu Plavšić („Ti ne znaš, a ja te volim“, „Samo za tebe jedini moj“), Ljubomira Đurovića („Još me peku suze tvoje“), Savu Radusinovića („Šesnaest ti leta beše“), Esada Pkavog („Šeherzada), Peru Grubića („Jesenje su kiše počele da liju“)…

Ovo je sećanje na Acine brojne nastupe u radio i TV izdanju Muzičke apoteke.

– Rođen sam u Velikom Polju kod Obrenovca, u kraju koji je poznat po brojnim violinistima. I moj otac Miodrag je bio violinista, imao svoj orkestar i svirao po svadbama u našem kraju. Imao sam i brata Tiosava, osam godina starijeg od mene, od koga sam zavoleo harmoniku i naučio prve tonove.

– Posle osnovne škole upisao sam srednju geodetsku školu u Beogradu. Na prvi čas sam pošao u kudeljnoj košulji koju mi je skrojila majka Rosa. Kao svršeni geometar dobio sam stipendiju i počeo da radim u Prokuplju. Tako sam ispunio želju roditelja, ali ljubav prema harmonici je bila jača. Ne vredi, to je strast, to su geni, to je sabornost koju sam poneo iz kuće. Odrastao sam u velikoj porodici, nas dvadesetak je živelo pod istim krovom. Taj patrijarhalni sklad sam kasnije preneo i u moje pesme i u moj orkestar. Mora da se zna ko je šef.

Preciznost geometra preneo je na harmoniku. Polovinom prošlog veka postaje učenik legendarne braće Ilije i Milije Spasojevića iz Meljaka. Posle tri meseca intenzivnog vežbanja, Milija odlazi za Ameriku, a Aca usavršava taj mirniji stil Ilije Spasojevića.

– Nisam se zadovoljio samo šumadijskim melosom, to je muzika koja mi inače teče kroz vene. Išao sam na časove kod legendarnog somborskog virtuoza Ečike Balaža. Sa Ečikom sam proširio vidike na špansku, mađarsku, rusku, romsku, muziku za ples, kancone, polke, mazurke. Tako sam usavršio najraznovrsniji repertoar, praktično sve što je publika mogla da traži, a svirao sam i ono što publika nije znala.

Svirao je Aca u najelitnijim hotelima i kafana svog doba: „Skadarlija“, „Kalemegdanska terasa“, „Grand“. Početkom 60-ih formirao je ansambl koji će postati jedan od najtraženijih na estradi. Na jednom istom koncertu pratio je i Cuneta i Lolu i Tozovca i Đorđa Marjanovića i Kvaku i Majdu Sepe. Sa svega nekoliko ćlanova ansambla (Blagoje Petrović – klarinet i saks, Aca Šišić – violina, Boda Nikolić – klavijature, Miodrag Belaković – bubnjevi, Ljuba Antonijević – trombon, Žarko Vukašinović – gitara, kasnije i Mile Bas, Života Pavlović Valjevac, druga harmonika, kasnije i Dragan Stojković Bosanac) Acine svirke zvuče kao trajni radio snimci. Sve pod konac i sve potaman.

– Dvadesetak godina sam šefovao najtraženijim estradnim ansamblom. Svirali smo najveće festivale i radio emisije: „Ilidža“, „Raspevana jesen“, „Pesma leta“, „Beogradsko proleće“, „Večeras zajedno“, „Subotom uveče“, „Selo veselo“. I zamislite, uz sve to sam bio i lični vozač Tome Zdravkovića.

Zabavna muzika imala je svoju „sarajevsku školu“ (Brega, Čola, „Indeksi“, „Pro Arte“), a narodna muzika je imala svoju „lipovičko-čukaričku“ (Buca Jovanović, Ilija Spasojević. Radoje Barajevac, Aca Stepić).

– Ja sam bio učenik Ilije i Milije Spasojevića, ali sam kao kompozitor izgradio potpuno drugačiji stil. Moj stil sviranja je potpuno drugačiji od stila moga komponovanja. Stvarao sam za to vreme modernu narodnu muziku sa primesama orijentala – pričao je legendarni Aca Stepić.

– Preferirao sam pevače umilnog glasa (Kalezić, Milanče, Savo, Milena, Ljuba Đurović) a ne one koji tresu planine. Bivalo je pevača koji nisu prošli kod Buce, a kod mene su napravili velike karijere. Ono što danas promoviše Grand ja sam radio pre pola veka, samo na višem nivou, bez pompe i ludiranja.

Acino sviranje na harmonici nije bilo virtuozno kao kod Jovice Petkovića, niti tako slatko kao kod Buce Jovanovića. Nije bilo ni suvišnim trilerima ukrašeno, ni napadnom brzinom osakaćeno. Aca je svirao onako kako je živeo – gospodski i nenapadno a opet autoritativno.

– Ljuba Aličić me je za vreme snimanja „Šeherzade“ zamolio da otpeva za dva tona više. Rekao sam mu: „Lutko moja, može, ali kod tebe u Šapcu na vašaru ili svadbi.“

(Telegraf.rs)