Arbitar lepote i čistote interpretacije narodne muzike: Na godišnjicu rođenja Vlastimira Pavlovića Carevca

U Carevcu kod Velikog Gradišta 9. oktobra 1895. rođen je najveći baštinik i čuvar narodnog blaga Vlastimir Pavlović Carevac.

I danas, na sto godina Radio Beograda, živi jedan standard pretočen u mit – Carevčevo gudalo. Doduše, prva asocijacija na Carevca je njegova nestvarno ozbiljna fizionomija i, naravno, „Svilen konac“.

– Carevac je bio najvažniji arbitar jednog doba. Njegova je bila prva i poslednja. Njegovo poimanje narodnog melosa je neprevaziđeno. „Ja kad sviram, zatvorim oči, zamišljam moju Srbiju, njene livade, šume, proplanke, doline, ravnice. I sviram toj Srbiji“ – govrio je čika Car.

– Bio je doktor za zvuk. Nijedan suvišan triler, nijedna improvizacija nije mogla da prođe dok je on bio šef Narodnog orkestra. Za Carevca je pevačka dikcija alfa i omega čistote interpretacije. Kod Carevca nije bilo urlika i agresije – priča Milutin Popović Zahar.

– Od Carevca sam saznao da su „Svilen konac“ i „Nizamski rastanak“ prvi izvodili šabački Cicvarići i da to nisu njegove kompozicije. „Nikad nisam voleo kada taj ‘Marš na Drinu’ izvode limene bande. Nekako violina to lepše opiše zvukom“ – govorio je Carevac.

Još pre Drugog svetskog rata Carevac (1895 – 1965) je imao svoju kafanu na Čuburi. Disciplinu koju je preneo na radio provodio je i u kafani, a duh kafane i astalskog pevanja preneo je i na radio. Carevac je zahtevao apsolutnu tišinu dok svira. Ako bi se desilo da se neki gosti raspričaju, čuvari su ih fizički odstranjivali, pa makar se radilo i o ministrima.

– Carevčev stil se ogledao u pravilnom muzičkom naglašavanju teksta pesme, pravilnom muzičkom akcentovanju. U zavisnosti od teksta pesme, svaku strofu je znao da odsvira drugačije. U Carevčevom orkestru nije bilo bubnja, a solističke partije većinom je izvodila violina. Radijska tehnika je bila jednostavna – decenijama je ceo orkestar svirao uživo, na samo jedan mikrofon – pričao je Boki Milošević u Muzičkoj apoteci.

– Imao je u svemu neki svoj poseban manir, a znao je da bude veoma nemilosrdan prema pevačima. Kada nešto ne valja, podboči se na violinu i kaže: „Ne znate ništa! Ova pesma ne može tako da se svira. I pesma ima svoje zakone.“

Ima neke simbolike u činjenici da je Carevac počeo svoju karijeru u Akademiji nauka. Carevac je bio retko obrazovan čovek svog doba, završio je prava, bavio se advokaturom, ali na vrhu zgrade u Knez Mihajlovoj nije dospeo zbog pravne nauke već kao šef Narodnog orkestra Radio Beograda. Da bi se neko ozbiljno bavio narodnom muzikom, morao je prvo da položi ispit kod čika Cara. Neki su polagali ispit u prostorijama radija, a neki u kafani.

– Ja sam polagao ispit u „Šumatovcu“. Drhtale su mi i noge i ruke, ali sam ipak prošao. Dobio sam angažman na „Kalemegdanskoj terasi“, gde je svirao i Carevčev orkestar u manjem sastavu. Za vreme Carevčevog orkestra dobio sam zadatak da „administriram“ orkestrom. Odvažio sam se pa sam angažovao i bubnjara i klavijaturistu (Carevac je davao apsolutnu prednost gudačima) kako bih malo izmenio repertoar. Kad se vratio čika Car, ja mu ispričam za svoje poduhvate a čika Car mi dobaci: „Zato sam te i postavio da me zamenjuješ“ – pričao je Aca Stepić.

Carevčevi naslednici na čelu Narodnog orkestra imali su nezahvalnu ulogu očuvanja tako visokih standarda u interpretaciji narodne muzike.

– Nisam imao sreću da Carevca lično upoznam. Carevca sam upoznao preko njegovog gudala, i preko tog gudala ja sam stekao sliku kakav je to čovek bio. I sada, s obzirom da sam proveo 30 godina na čelu Narodnog orkestra i upoznao sve te muzičare iz njegovog okruženja, mogu da kažem da se oko Carevca stvara nepotrebna mitomanija – ističe maestro Ljubiša Pavković.

– Čini mi se da ni sam Carevac ne bi voleo da se na ovaj način potencira. Napravljena je jedna lira i nema potrebe da pravimo drugu. U prvoj liri je sve objašnjeno: i kakav je to čovek bio, kakvo je njegovo delo, kakvi su njegovi solisti i unetnički standardi. Nemojte sad da pravimo „Kum – 6. deo“. Hajde da baštinimo taj prvi deo koji je bio vrhunski. To vreme i ti ljudi mogli su da iznedre jednog takvog velikana. A ko će danas da bude zacementiran kao Cerevac?

(Telegraf.rs)