Vedrana Rudan o borbi sa rakom i emocijama

Spisateljica Vedrana Rudan poznata je po britkom jeziku, a njene reči uvek pogađaju pravo u centar. Sada se našla lice u lice sa opakim protivnikom, ali i na njega ide hrabro. Ona je nedavno otkrila da ima rak. Sada sa svojim čitaocima deli svoj svakodnevne bitke, one emotivne. 

Oštrim rečima nastavila je dalje o borbi koju vodi već mesecima. Vedrana se dodatkla i porodice i njene uloge u ovoj borbi koju vodi:

„Nedavno sam pročitala kako naš poznati novinar razdragano izjavljuje, deca su naša najveća sreća i smisao života. A da mislim na svoje dete? Mislim, mislim. Je li mi ikad bilo smisao života? Nije. Jesam li čitav život činila sve da bih mu pomogla u svakom trenutku? Jesam. Pa ipak, to moje dete koje volim, u četiri meseca moje bolesti ne može naći petnaest minuta vremena za mene i posetiti me?! Ruku na srce, biću sasvim iskrena, da li me to žalosti? Iskreno, najiskrenije, ne. I telefon je susret. Prijateljica mi je rekla, idi kod psihijatra, probaj. Psihić? Nikad nisam bila kod psihijatra, možda sam bolesna, danas su svi depresivni, ako neću biti sad, kad ću? Gutaću tablete i biti srećna’, dodala je.

„Je*iga. Psihić mi je rekao, niste depresivni. “Recite, što vas muči?”. “Ništa mi se ne radi. Po čitav dan ležim, gledam serije, čitam knjige i s vremena na vreme s užasom razgledavam nered oko sebe.” “Zašto vas to brine? Kome polažete račune? Ako nećete sad raditi što vas volja, kad ćete.”. “Strogo sam vaspitana, da moj tata vidi razbacane knjige na mom stolu u boravku, lekove na radnom stolu, sudopeu krcau suđem koje će moj muž strpati u mašinu, ali bih mogla i ja…”. “Vaš tata, vaša mama i ostala ekipa, garantujem vam, nikad neće doći na vaša vrata i ljutiti se na nered. Oni su samo policajci u vašoj glavi koje trebate izbaciti…”. “Policajci?”. “Vedrana, imamo policajce u glavi koji nam diktiraju na koji način moramo biti ‘dobri’. Treba ih odje*ati”, naravno da nije rekao “odje*ati”, gospodin je pristojan. “Šta vas još čini nesrećnom?”. “Dete. Ali to je nerešivo…”’, smatra Rudan.

Onda se dodatkla straha od bolesti, straha od raka za koji se prognozira mali postotak izlečenja:

‘Ispričala sam mu detalje. “Kako ću iz te priče?”. “Jednostavno. Vi svoje dete ne možete promeniti, nikako i nikad, ali možete sebe. Prihvatite ga onakvog kakvo ono jest, spustite ton i suočite se sa svojom narcisoidnošću. Prestanite u sebi ponavljati kako se ono moglo dogoditi meni, meni, baš meni? Dogodilo vam se i živite s tim. Izaberite sami način. Razgovarati drugačije, ne razgovarati, svakako se ne vraćati u prošlost i nalaziti greške u koracima. Gotovo je. Ne gledajte stalno stare filmove.”. “I rak mi je stalno u glavi.”. “Zašto?”. Koje pitanje. “Zato jer je opak, zato jer je preživljavanje zanemarivo, zato jer mi se živi…”. “Bili biste srećniji da imate neki ‘bolji’ rak, neki gde je postotak izlečenja 95%?”. “Da, bila bih srećnija.”. “A ne bi vam palo na pamet da biste se baš vi mogli naći u onih 5%?”, napisala je u nastavku.