Aleksa Balašević o porodici, običajima i novom filmu

Dok euforija oko novogodišnjih praznika polako iščezava i ustupa mesto svakodnevici, Aleksa Balašević, producent i scenarista filma „Megdan“, osvrće se na godinu ispunjenu izazovima i trijumfima. Sa svojim filmskim prvencem osvojio je srca publike i prestižne nagrade, a uspeo je i da očuva toplinu porodičnih tradicija koje ga vraćaju kući. U razgovoru za Kurir Aleksa govori o uspehu svog ostvarenja, planovima za 2025. i magiji prazničnih trenutaka u krugu najbližih.

Da li ste zadovoljni prijemom kod publike?

– Jedan smo od najgledanijih filmova prethodne godine. To je ogromna čast i iznenađenje za sve nas koji smo ginuli. „Megdan“ nije komercijalni film, o kriminalu ili o nekoj preterano popularnoj temi. To je zdrav sportski film koji predstavlja jedan od načina života za koji mnogi smatraju da je ispravan. Osvojili smo dve istorijske nagrade, zatim nagradu u Nišu na 59. festivalu Filmski susreti, gde je Viktor Savić, pored osvojenog svetskog priznanja i džet-set publike, zadivio i svoju zemlju. Doneo nam je nagradu s najstarijeg srpskog filmskog festivala.

Znate li šta vas čeka u 2025? Da li su počele pripreme za novi film?

– Radna godina je za mene počela ranije nego što sam mislio. Još pre premijere „Megdana“ bio sam u Sarajevu, Ljubljani i Briselu povodom sledećeg filma, koji se snima u BiH i Belgiji na leto 2026. Jedna skroz druga priča u odnosu na ovaj. Biće to omaž tatinoj pesmi, s jednom veoma čudnom radnjom. Moj scenario se dopao najboljoj slovenačkoj producentskoj kući i mislim da ćemo uraditi veliku stvar, tako da nam 2025. ostaje da vidimo hoćemo li uspeti da sakupimo ostatak budžeta u još nekoliko evropskih država i fondova kako bismo mogli da počnemo. Ono što mogu reći jeste da već imamo ogromnu podršku u Bosni i Hercegovini – između Sarajeva i Zenice već se priprema filmski teren za nešto čarobno.

Duh novogodišnjih praznika nas i dalje okružuje. Kakva sećanja u vama budi početak januara?

– Novu godinu sam uglavnom provodio na Salajci. Nekoliko puta sam je dočekao na svim kontinentima, ali ništa kao moja Cvijićeva ulica… Uglavnom se gledaju isti filmovi koji se gledaju otkad znam za sebe, i oni se sada prenose na našu ćerku Veru. To je za nas najlepši mogući način.

Koju još prazničnu tradiciju negujete sa suprugom Nikolinom i ćerkom Verom?

– Običaj koji čuvamo se zove ljubav. To je ono što naš krov čini neprobojnim… Na relaciji Maribor – Novi Sad živim od 2015, ali su to dani u godini kada moram biti na mojoj Salajci. Malo kod nas u stanu, malo u našoj kući na broju 33, malo kod ženinih roditelja, malo kod rođenih sestara u njihovim kućama… Sve se svodi na salajačke domove.

Da li i dalje verujete u Deda Mraza?

– Moram priznati da nikad nisam prestao da verujem. Sve i da on lično dođe da me ubedi da ne postoji, ja ne bih priznao (smeh). Deda Mraz je za mene taj čarobni period od 1. decembra do 21. januara. Mnogi tvrde da je Deda Mraz, po nama, Sveti Nikola – za mene nema problema da bude neko od naših svetaca. Ali ja Deda Mraza, kroz uspomene mog oca, vidim kao jedan prelep period kada se jedna godina završava, a nova počinje, prepuna obećanja koja se ispune ili ne… Desi se sam doček, Božić i naša slava Sveti Jovan, koja je na toj adresi od Prvog svetskog rata, ako ne i malo ranije, najvažniji događaj.

Ko je ove godine bio u ulozi Deda Mraza?

– Vera voli da se obuče u Deda Mraza ili u nekog vilenjaka, pa nas zasmejava. Ona je radost i ljubav u ljudskom obliku.

Postoji li neka velika želja ili cilj koji želite da ostvarite u godinama koje dolaze?

– Nisam baš skroman, ali svaki put poželim da sve bude kao dosad… Od mog rođenja pa dok šetam ovom loptom.