Andrić prekinuo intervju

Za razliku od mnogih uglednih i plodnih pisaca sa zanimljivom biografijom,Ivo Andrić je izbegavao da u direktnom iskazu govori o sebi i svom životu, čak i o delu.

Naš jedini nobelovac Ivo Andrić ostaće upamćen po mnogim svojim delima koja karakterišu književnost 20. veka, poput ostvarenja „Na Drini ćuprija“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“, „Ex Ponto“ ili „Gospođice“.

Veliki pisac ponovo je na vrhu liste najprodavanijih autora za ovogodišnji Sajam knjiga, što može da zahvali seriji „Nobelovac“ Tihomira Stanića.

Za razliku od mnogih uglednih i plodnih pisaca sa zanimljivom biografijom, Ivo Andrić je izbegavao da u direktnom iskazu govori o sebi i svom životu, čak i o delu.

Iako ljubazan u komunikaciji s novinarskom i kulturnom javnošću, pokazivao je neraspoloženje, pa i odbojnost prema javnoj demonstraciji ličnog stava.

Verovao je da pisac ne treba na taj način da bude posrednik između publike i dela. U više navrata, na traženje novinara da o svom životu i svojoj poetici svedoči kroz intervju, branio se govoreći kako se svi odgovori nalaze u već napisanim stranicama – da je delo najbolji tumač pisca, a ne obrnuto.
Andrić je izbegavao dramsku napetost koju neizbežno donosi dijaloška priroda intervjua, navodi profesor Milivoje Pavlović u svojoj knjizi „10 portreta, 10 razgovora“.

Time se može objasniti i činjenica da je iza Andrića ostao samo jedan nezavršeni pokušaj pisanja dramskog dela. Takođe je poznato da je Andrić bio protivnik dramatizacije njegovih romana i pripovedaka.

Indikativno je da je Ivo Andrić izbegavao i da javno demantuje neke grube pogreške u vezi s njegovim životom i delom. Prijateljima je govorio da javno iznete neistine o njemu svedoče pre svega o onima koji su ih stavili u opticaj.

Na pitanje: „Da li biste demantovali ako bi se u novinama pojavio naslov ANDRIĆ UKRAO ZVONA KELTSKE KATEDRALE!“ mirno je, prema svedočenju Milovana Vitezovića u Ninu od 23. septembra 2004, odgovorio:

„Zašto ja, neka demantuje Keltska katedrala…“

Nešto manje prijatna epizoda o Andrićevoj komunikaciji s novinarima je ona o kojoj je Miroslav Karaulac, autor nekoliko dobrih knjiga o delu i životu našeg nobelovca, svedočio u razgovoru s Nebojšom Grujičićem za nedeljnik Vreme od 6. marta 2008. godine (preneto i u knjizi M. Karaulca „Čovek i pisac“, Beograd, 2015).

Naime, posle dobijanja Nobelove nagrade i neposredno nakon prijema kod predsednika Republike, Andrić je primio na razgovor novinarku jednog zagrebačkog dnevnog lista.

Na početku razgovora novinarka je postavila sledeće pitanje: „Zanima me kako se u ovoj situaciji oseća najveći Hrvat?“

Andrić je na ovu provokaciju reagovao rečima: „Gospođo, ja sam pre svega Beograđanin. Naš intervju je završen!“

(Espreso/Kurir.rs/DČ)