radiobalkanfox
„Da sam ptica i da imam krila“, „Bosno, zemljo moja mila“, „Sa Igmana pogledat’ je lijepo“, „Šsher grade, Banjaluko mila“, „Romanijo, goro jelovita“, „Jajce grade, to je tvoja dika“, „Jahao sam konje“, „U Avdije kćeri obadvije“, „Razbole se srce moje“, „Kada moja mladost prođe“, „Proleće se budi i lista drveće“, „Neka moja duša vene“, „Smederevo, grade od starina“… Teško da bi se iz naslova ovih pesama moglo zaključiti da ih je komponovao jedan kompozitor iz Srbije, rođeni Smederevac Jovica Petković (1927 – 2015).
– Ja sam toliko posvećena izvornoj muzici, da na početku karijere nisam ni mislila da snimam neke novokomponovane pesme. A onda sam upoznala Jovicu. Kada mi je pokazao pesmu „Razbole se srce moje“, bila sam ubeđena da je to neka stara pesma koju je iskopao u arhivi radija. A kad mi je pokazao još neke pesme koje mirišu na stari bosanski sevdah, usledio je još jedan šok – saznadoh od Jovice da je rođeni Smederevac – pričala je Nada Mamula.
Jovica Petković – to je priča o Smederevcu koji je došao u Sarajevo sa nekoliko razreda osnovne škole i postao šef Narodnog orkestra i ikona sevdaha. Ovaj Smederevac po rođenju a Bosanac po muzičkom opredeljenju bio je mnogo više od genijalnog kompozitora. U životu je bio i bokser i milicajac i partizan i pustolov i usamljenik u staračkom domu u Beču.
– Jovica je moj muzički tata. Odsvirao je većinu mojih pesama, gurnuo me u diskografiju i na Ilidžanski festival. Verovao je u mene više nego što sam ja verovao u sebe. Od mene je pravio nekog novog Safeta, a od starih i novih melodija pravio je teren za svoje nenadmašne improvizacije. Takvu emergiju u onako malom čoveku nisam sreo u životu – pričao je pevački gorostas Slobodan Lalić.
Čelnici Radio-televizije Sarajevo nisu žalili para da svom virtuozu kupe najskuplju harmoniku. Jedino nisu mogli da mu kupe diplomu neke muzičke akademije. Doduše, Jovica je svirao van svih šablona, bolje i maštovitije i od najpismenijih muzičara.
– Jovičine pesme su na ponos svih nas Bosanaca. Jugoslavija je umrla, ali Jovica nikad neće umreti. Ostavio nam je ogromnu baštinu, neke zajedničke ćilime, proširio sevdah širom sveta – kaže gospodin Ahmet Bajrić koji je sa Jovicom ostao do kraja i u teškim danima u staračkom domu u Beču.
„Pijem da je zaboravim“, „Đul Zulejha“, „Zelene oči bile su moje“, „Sjaj mjeseče, ali čuvaj tajne“, „Oj, Safete, Sajo, Sarajlijo“, „Odmori se majko jednom“, „Tarabe bih preskakao“, „Kud da idem i gde da te tražim“, „Var’o si me dugo, var’o“, „Zora zori i dan zabjelio“ – sve su to pesme koje Jovica nije komponovao, ali im je svojim foršpilima i aranžmanima produžio vek.
I kad je postao najveći virtuoz na harmonici i kada je zajedno sa Šerbom šefovao Narodnim orkestrom RTVSA, nesebično je pružao šansu nekim novim harmonikašima i pevačima.
– Moj san se ispunio kada me otac odveo u Sarajevo da učim harmoniku kod Jovice. Otac me nahvali pred maestrom, govoreći mu kako već sviram njegova kola. Jovica mi dade onu njegovu tešku harmoniku i reče: „Sviraj!“ Ja počeh nešto izvorno i šumadijsko, a Jovica već posle prvih taktova primeti: „E, tako i ja ništa nisam znao kad sam došao u Sarajevo.“ Moj majstor je pospešio moju ljubav prema harmonici i naučio me šta je to stilska prepoznatljivost – kaže Zoran Pavlović Boćinac, najbolji učenik Jovice Petkovića.
Vinuo je Jovica u zvezdanu orbitu i jednog stidljivka iz Kragujevca koji je zapucao u Sarajevo da polaže audiciju za solistu na fruli. Bio je to Bora Dugić.
Imao sam tu sreću da porazgovaram sa Jovicom za radio izdanje Muzičke apoteke. Imao sam i tu nesreću da se uverim kako veliki maestro provodi svoje poslednje dane u staračkom domu u Beču, u blizini dvorca Marije Terezije, zaboravljen i od najbližih i sahranjen za života. Smogao je snage da poruči mlađim kolegama: „Svirajte mekano, ne svirajte cepački!“
Legendarni Jovica Petković preminuo je 14. septembra 2015. u Beču. Desetak dana kasnije sahranjen je u rodnom Smederevu. Bosna i Srbija, Sarajevo i Smederevo, tek treba da se oduže svom Jovici.
– Niko tako nije opevao Smederevo kao naš Jovica. Od rodnog grada je zaslužio mnogo, a dobio tako malo. Zaslužio je još za života i ulicu i spomenik i manifestaciju koja bi nosila njegovo ime. Beskrajno mu hvala što mi je podario da snimim pesmu „Smederevo, grade od starina“.
– Još se sećam tog snima ja u studiju kod Novice Nikolića Patala. Jovica je probao harmoniku u gluvoj sobi, a Patalo i ja smo slušali za miksetom. Dok je Jovica svirao nekoliko svojih melodija i foršpila, Patalo je prokomentarisao: „Brate, kad ovako svira u sedamdeset četvrtoj, kako li je tek svirao u trideset četvrtoj“ – seća se Dragan Pantić Smederevac.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar