radiobalkanfox
„Lažem sebe da mogu bez tebe,
lažem život i sve oko sebe,
lažem majku da bezbrižno spavam,
ali samo sebe zavaravam.
Otišo je život
s poljupcima tvojim,
ljubim neke žene
ali ih ne volim.
Otišo je život,
toga se i bojim,
kako da ga vratim
kada ne postojim.“
(Doca Ivanković – Dragan Stodić)
Kada bi pitali ko je prvi snimio pesmu „Lažem sebe da mogu bez tebe“, popadali bi i najpopularniji pevači i najveći poznavaoci narodne muzike. Ovo je prilika da se setimo Zorana Popovića (1956 – 2020), prvog pevača jedne od najskupljih tezgaroških pesama.
– Pesmu „Lažem sebe da mogu bez tebe“ snimio sam 1990. godine, kada se već uveliko ratovalo na prostorima bivše Jugoslavije. Sećam se, dođem da promovišem album na Radio Šumadiji, a jedna slušateljka se javi uživo u program i kaže: „Vi pevate, a moj muž na ratištu!“
– Posle svih ovih godina svestan sam da sam snimio jednu izuzetnu pesmu u pogrešno vreme. Pošteno rečeno, ja sam je prvi snimio, a kod mene se najmanje čula – pričao je Zoran Popović u Muzičkoj apoteci.
Pesma „Lažem sebe da mogu bez tebe“ je veoma širokog potencijala: može da se peva u balada fazonu, u sporoj dvojci, a može i kao zabavnjak.
– Boža Nikolić je ovu pesmu snimio u balada fazonu, Zorica Brunclik je sa Kemišem snimila romsko-meraklijsku varijantu, a meni osta samo pohvala da sam je prvi snimio i dobro otpevao.
Zoran Popović je rođen 1956. godine „s one strane Lipovice“ u živopisnom Vraniću, u komšiluku Buce Jovanovića, Ilije i Milije Spasojevića, Doce Ivankovića, Radoja Barajevca, Milančeta, Ere, Šumca i ostalih „magistara sa Ibarske magistrale“.
– Prvo sam, još kao dete, naučio da sviram frulu. Prve pesme sam naučio sa radija, a od srednje škole sam počeo da sviram harmoniku. Radoje Barajevac je prvi veliki majstor koji je prepoznao da će biti nešto od mene.
– Barajevčeve reči su me ohrabrile, pa sam se okuražio da odem kod Buce Jovanovića. Rekao sam mu: „Majstore, došao sam kod Vas da me čujete. Znam dosta pesama, pevam po narodnim veseljima, ali momentalno prestajem ako Vi kažete da ne vredim.“ Moja audicija kod Buce prošla je sa nekim sitnijim greškama, uz Bucinu konstataciju: „Taj tvoj mali falš nije zbog nemuzikalnosti, nego zbog treme.“
I pre snimanja prvih ploča Zoran Popović je važio za jednog od repertoarski najpotkovanijih narodnjaka. Znao je nekoliko hiljada pesama, uvek iz glave, bez papira i ineterneta, u svako doba dana i noći.
– Počeo sam u motelu „Romeo i Julija“, kasnijem „Šariću“, nastavio u „Lipovičkoj noći“. Kada se pomenu sve te kafane, neko će pomisliti da se tu pevala samo neka „seljačija“. U to vreme program je otavaran starogradskim pesmama i romansama, makedonskim pesmama i sevdalinkama. Najelitnija beogradska gospoda dolazila je u Lipovicu i na Ibarsku da uživa u lepoj muzici.
Diskografska karijera Zorana Popovića trajala je od 1978. do 1991. Snimio je jedan singl i četiri albuma sa desteinama pesama trajne narodne vrednosti: „Da je meni ova pamet bila“, „Lažem sebe da mogu bez tebe“, „Postao sam tata“, „Nado, ima li te nado“, „Izmeni me“, „Ti u sebi imaš nešto“, „Pogrešila si u životu“, „Jato belih golubova šo na krovu drema“, „Kada me ne bude više“, „Neveran sam tebi bio“…
Zoran Popović je oličenje vrhunskog pevača i veoma skromnog čoveka. Uobičajenim imenom i prezimenom i ozbiljnim likom nije bio predodređen za estradnu zvezdu. Doduše, toliko je otpevao narodnih veselja, da za estradu i nije imao vremena. Bio je pravi specijalista za nedovoljno iskorišćene i zaboravljene narodnjake, velemajstor za „naftalinke“.
– Zahvaljujući Novici Uroševiću, sa kojim sam 1985. godine snimio moj najkomercijalniji album, ušunjao sam se i na te čuvene svadbe u požarevačkom kraju. Domaćini su me prihvatali kao svog najrođenijeg, a ja sam im uzvraćao pevanjem do iznemoglosti.
– Kod mene nije bilo ne znam ili ne mogu. Svaku pesmu, i najsporiju i najritmičniju, mogao sam da otpevam u kolu, u dvojci. Imao sam čast da pevam na veridbi ćerke Novice Uroševića, a bio sam najsrećniji čovek na svetu kada mi je „Ujka Nole“ dozvolio da platim turu pića – govorio je Zoran Popović.
– Bio sam srećan što radim posao koji volim, a kad radiš ono što voliš ne osećaš da nešto radiš. To druženje sa velikanima i sa publikom značilo mi je mnogo više od para i popularnosti. Sa domaćinima svadbi i sa gazdama šatri postajao sam iskreni prijatelj. U mnogim kućama sam otpevao nekoliko veselja, i to mi je mnogo važnije od pojavljivanja na velikim televizijama. Pare dođu i odu, ali prijatelji ostaju.
Prijatelji nisu ni znali koliko je bio bolestan. Nisu to znali ni Zoranovi bližnji, nije znao ni Zoran. Preminuo je 22. novembra 2020.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar