radiobalkanfox
„Fijaker stari ulicama luta
i sobom nosi zaljubljeni par,
cele noći sneg polako pada
a dvoje mladih greje srca žar.
Prošla je noć ta kao oka treptaj
i zora rana ostavlja svoj trag,
ja napuštam najmiliju dragu,
sve divne noći i taj Sombor grad.
Samo da mi se lastom stvoriti
i još da mogu nebom leteti,
leteo bih ceo dan i noć,
samo da mogu svojoj dragoj doć.
Fijaker stari sad više ne luta
i ne čuje se onog vranca bat,
zaboravit moram svoju dragu,
sve divne noći i taj Sombor grad.“
(starogradska)
10. septembra 1923. godine u Beogradu rođen je Miodrag Mile Bogdanović. Ovo je sećanje na Miletovo pevanje koje deluje tako bajkovito u odnosu na cunami „turbo folka“ i na Miletove priče o kafani kao kulturnoj instituciji.
– Vraćajući se iz Treće muške gimanzije, zastajao sam ispred kafane „Makedonija“ na Studentskom trgu i slušao Vuku Šeherović uz harmoniku Voje Trifunovića. Tako sam negovao veštinu slušanja i poželeo da jednog dana i ja zapevam u kafani – pričao je Mile u mikrofon radio izdanja Muzičke apoteke.
– Kasnije sam postao i građevinski inženjer, slikar, fudbaler (jedan od osnivača Zvezde i njen prvi centarfor). Ipak, svega toga ne bi bilo da ne beše kafane i pesme.
Mile Bogdanović (1923 – 2012) je najveći ambasador starogradske pesme i romanse, oličenje urbanog i aristokratskog duha, prava enciklopedija beogradskih kafana.
– Kada bi neko pisao istoriju kafana, bila bi to istorija našeg mentaliteta. I Beograd ima svoje sentimentalno utočište – to su kafane. Ispade da sam pola veka proveo u kafani. Svoje najlepše dane proveo sam noću.
– Izdvajam „Skadarliju“, sa svim svojim poznatim restoranima, i „Savinac“, kafanu legendarnog Vlastimira Pavlović Carevca. Pevao sam i u „Čubiri“, „Trandafiloviću“, „Stambol kapiji“, „Ruskom caru“, „Kaelmegdanskoj terasi“, „Gradskom podrumu“, „Londonu“, „Lipovičkoj šumi“, „Topčiderskoj noći“, „Makedoniji“, „Jadranu“, „Pod lipom“, „Manježu“, „Takovu“, „Kovaču“, „Unionu“,“Kasini“, „Parku“, „Slaviji“, „Jugoslaviji“ – ređao je Mile impresivan niz kafana i hotela.
Pevao je Mile najvećim glumcima, sportistima, političarima, privrednicima. Pevao je i fudbalerima „Mančešter Junajteda“.
– Bilo je to 5. februara 1958. posle utakmice sa „Zvezdom“. Za fudbalere „Mančestera“ priređena je večera u „Skadarliji“. Pozvan sam kao jedan od osnivača „crveno-belih“ da otpevam nekoliko naših pesama i svetskih evergrina. Imao sam čast da jednom Bobiju Čarltonu pevušim na uvce.
– Oraspoložio sam i Bobija i ostale namrštene fudbalere, a sutradan u vestima čuh za njihovu tragediju, da se avion srušio kod Minhena i da su izginuli fudbaleri.
Desetak godina „šefovao“ je Mile Udruženjem estradnih umetnika. Pratio je trendove, ali nije odapinjao „otrovne strele“ prema novoj muzici, mlađim kolegama i „kul“ mestima za provod.
– U moje vreme kafana je bila kulturna ustanova, „najbolja televizija, radio i pozorište“, kao što je govorio Pable Vujisić. Kako je tehnika uznapredovala, u kafani sve češće peva i svira jedan čovek uz sintisajzer. Muzika se uprostačuje i pojeftinjuje, melodijski, ritmički, tekstualno, scenski, interpretativno.
– Srpska narodna muzika ima više od dvadeset različitih ritmova, a danas se svodi na dva ili tri. Dolaze neki novi klinci koji ljuljaju splavove. More, samo nek se druže, pa makar i u čamcu. Da sam ministar kulture, ulagao bih u obnavljanje starih kafana. To nije nostalgija, to je čuvanje nacionalnog identiteta i urbanog duha – govorio je legendarni Mile Bogdanović.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar