radiobalkanfox
Književnik Filip David preminuo je u 85. godini, a za sobom je ostavio neizbrisiv trag u književno-naučnoj sferi. Bio je jevrejsko-srpski književnik, esejista, dramturg, scenarista, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, redovni profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u okviru kojeg je skoro dve decenije aktivno pomagao stvaranje Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti.
Život ovog velikog književnika obeležile su nesreće i tragedije, o čemu je jednom prilikom i sam govorio.
David se sa majkom tokom Drugog svetskog rata skrivao podno Fruške gore, dok je većina braće, sestara i rođaka njegovog oca stradala u logoru na Sajmištu i u Jasenovcu.
Drugi svetski rat raštrkao je porodicu. Otac odlazi u partizane, a Davidova majka se sa njim i njegovim mlađim bratom krila u sremskom selu Manđelos. Živeli su u kući na kraju sela pod lažnim imenom.
– Objasnili su mi da svima moram da govorim da se zovem Fića Kalinić i da nikako ne smem da spominjem oca. Bio je to težak i dosta nerazumljiv zadatak za nekog ko je tek napunio dve godine – rekao je David za Telegraf 2015. godine, nakon osvajanja NIN-ove nagrade, dodajući da su meštani odlazili u zbegove kada bi se saznalo da se priprema racija, ali da su česti bili i iznenadni upadi vojske.
Jednom su, prema njegovim rečima, čitavo selo poterali u logor u Sremsku Mitrovicu. Do poslednjeg dana se sećao kako ga je majka držala za ruku, dok je u drugoj nosila njegovog brata, starog svega nekoliko meseci. One, koji su zaostajali ili nisu mogli da prate kolonu, ubijali su. Iz ovog bolnog sećanja nastala je dirljiva priča, koju je napisao kada mu je bilo svega deset godina.
– Napisao sam kako su nas terali u logor i kako sam u jednom trenutku zastao, jer nisam imao snage da hodam dalje. Majka je u očajanju pokazala jedno razgranato drvo u daljini govoreći da je to trešnja i da ništa za nas neće ostati ako stignemo poslednji. Mnogo sam voleo trešnje i dao sam sve od sebe da ne posustanemo. Na konkursu tada jedine dečije novine “Pionira”, između četiri hiljade prispelih radova dobio sam prvu nagradu. Eto, tako sam postao pisac – rekao je tada književnik.
U najranijem detinjstvu, Filip se divio junacima iz romana Maksima Gorkog, Arkadija Gajdara, Karla Maja, Žila Verna, Kapetana Merijeta, gotovo svih knjiga popularne edicije Kadok. Nije bilo nekog reda u čitanju, ali ono je, kaže, za njega bilo i ostalo paralelan život, jednako važan i uticajan kao i ovaj svakodnevni.
Kasnije su mu uzori bili Edgar Alan Po, Kafka, Potocki – idoli većine mladih intelektualaca stasalih za studije početkom šezdesetih. Bilo je to zlatno doba književnih časopisa “Delo”, “Savremenik”, “Vidici”, izdavačkih kuća “Prosveta” i “Nolit”.
Objaviti priču ili pesmu u nekom od ovih časopisa prema Davidovim rečima značilo je da ste na dobrom putu književnosti, a knjige u nekoj od pomenute dve izdavačke kuće da ste već postali pisac.
Sala, takozvana “četrdesetpetica”, na Filološkom fakultetu gde su se održavale redovne književne večeri i razne diskusije bila je uvek puna, razgovori užareni, osećao se jak naboj, pravo ključanje.
Dolazili su i stariji pisci i mlađi, pa i oni koji su tek ulazili u svet književnosti. Žurke su održavane uglavnom po stanovima, filmovi su dolazili sa Zapada (jer smo sa Rusima imali loše odnose), a od pevača, koje je voleo, Filip bez mnogo razmišljanja, izdvaja Pola Enku, Frenkija Lejna i Elvisa Prislija.
Za razliku od pisaca iz zemalja takozvanog realnog socijalizma, Jugosloveni su putovali na zapad, kupovali strane knjige i časopise… Istovremeno su, naravno, postojala i ozbiljna ograničenja. Partijska rukvodstva su povremeno intervenisala i u kulturi žigošući neke filmove, pozorišne predstave, knjige.
Ulaskom u svet književnosti, David postaje deo nove literarne struje uz Danila Kiša, Mirka Kovača i Borislava Pekića. Susret je bio neminovan.
– Svi smo se pozivali na svetsku tradiciju, jednako kao i na domaću. Pekić je kao svoj uzor isticao Tomasa Mana, Kovač Foknera, Kiš francuski novi talas, a ja Poa i Kafku. Počeli smo intenzivno da se družimo, sastajemo, jedni drugima čitamo ono što smo napisali. Kiš je pritom postavio uslove u druženju. Nismo smeli jedan drugome da nameštamo poslove niti da se međusobno hvalimo po časopisima. To je samo učvrstilo naše prijateljstvo. Ostali smo prijatelji do kraja, do prerane Kišove, a potom i Pekićeve smrti.
Na scenariju za film “Ko to tamo peva” radio je sa režiserom Slobodanom Šijanom i scenaristom Duškom Kovačevićem. David je otkrio da je u prvoj verziji ovo ostvarenje zamišljeno kao TV drama. Režija je bila poverena Goranu Paskaljeviću, a glavna uloga Miji Aleksiću.
– Na sam dan snimanja Mija Aleksić je obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, te je snimanje otkazano. U međuvremenu se za ovu TV dramu zainteresovao Slobodan Šijan. Predložio je da se proširi scenario i snimi film. Centar film je prihvatio ponudu i tako je, sticajem okolnosti, nastalo kultno ostvarenje “Ko to tamo peva”.
Da je živeo negde drugo, sredina osamdesetih bi verovatno bila najplodniji i najlepši period njegovog stvaralaštva. Ponikao na Balkanu, međutim, u ovo vreme nailazi na najžešće represije. Filip David tako 1987. umalo ostaje bez Andrićeve nagrade. Da se Mirko Kovač nije setio da je Ivo Andrić u intervjuu Večernjim novostima rekao da od mladih pisaca najviše voli Kiša, Kovača i Davida, a naročito Davida, nagrada mu sasvim sigurno ne bi bila dodeljena.
– Andrića, nažalost, nisam upoznao. Pohvala koju je izrekao, a kažu da je na pohvalama bio veoma škrt, stvarno mi je godila i značila je tada veće priznanje od bilo kakve nagrade – priznaje Filip dodajući da je svega dve godine kasnije sa Živojinom Pavlovićem, Mirkom Kovačem i Vidosavom Stevanovićem osnovao Udruženje nezavisnih pisaca. Bilo je to vreme kada je, prema njegovim rečima postalo izvesno da se sprema krvavi raspad Jugoslavije i da u tome i te kako učestvuju i intelektualne elite, a među njima i zvanična udruženja pisaca – posebno ono iz Francuske 7.
Tridesetak najznačajnijih pisaca iz tadašnjih republika i pokrajina prisustvovalo je osnivačkom skupu održanom u Sarajevu.
– U našem dokumentu zahtevali smo da se političari mirno dogovore o budućem izgledu Jugoslavije. Hoće li i dalje biti federacija, konfederacija ili će doći do sporazumnog razlaza. Usprotivili smo se nacionalističkom divljanju i šovinizmu. Taj naš glas ostao je glas vapijućeg u pustinji. Na preporukama iz ovog dokumenta “Nezavisnih pisaca”, nastao je kasnije “Beogradski krug” i prvi nezavisni sindikat u Srbiji osnovan u Televiziji Beograd.
Zbog osnivanja ovog Udruženja, David je, bez mnogo objašnjenja, 1992. udaljen sa mesta urednika Dramskog programa Televizije Beograd.
– Kada sam jedno jutro u januaru te godine došao na posao, na portirnici su me zaustavili naoružani stražari i uzeli mi propusnicu. Nisu mi dozvolili ni da pokupim svoje stvari. Samo su mi rekli da imaju naređenje da me ne puste na posao. Slično se dogodilo i ostalim članovima izvršnog odbora Nezavisnog sindikata. Poveli smo sudski spor, koji smo dobili tek nakon oktobarskih promena. Izvinjenje od Televizije nismo dobili nikada. Naša jedina krivica bila je u tome što smo zahtevali da se u medijima ne šire rasna, etnička i nacionalna mržnja.
Devedesetih je bio jedan od najoštrijih kritičara Miloševićevog režima. Apsurdno, ali baš u to vreme, mihnjihovski je osetio da je ovo njegova domovina, zastidevši se onoga što su drugi činili i u njegovo ime, osramotivši sve nas. Čak ga ni saznanje da se 1999. našao na listi za likvidaciju nije navelo da ode odavde. Štaviše, osetio je obavezu da, bez obzira na posledice, ukaže na katastrofalne posledice politike koja se vodila.
Na pitanje da li bi njegovi angažovani tekstovi o vremenu u kojem živimo nosili naslov “Zapisi iz mračnih vremena”, poput onih u kojima je opisao minulo doba, David je odgovorio:
– Istorija će tek pokazati da li su i koliko i ovo mračna vremena. Naši regionalni ratovi su okončani, bar za sada, ali rešenja za mnoge probleme još nisu nađena. Vreme u kojem sada živimo, pre bih obojio sivom bojom i nazvao konfuznim, haotičnim, mutnim vremenom.
Bonus video:
(Espreso / Telegraf / Prenela:M.S.)
Dodaj komentar