Božo Vrećo preživeo jezive detalje tokom rata u Bosi

Božo Vrećo odrastao je u bosanskohercegovačkom gradu Foči sa majkom i dve starije sestre, a otac mu se ubio kada je imao pet godina.

– Preživeli smo teške godine gladi, opasnosti od snajpera, hordi vojske koja dolazi i ubija na kućnom pragu. Moja Elma, o kojoj pevam, tako je izgubila svoj nedužni život. Preživeli smo pustoš, gledajući leševe, skrivajući se i pronalazeći smiraj u molitvi koja nas je održala da ne izgubimo razum gledajući i proživljavajući pakao oko nas – izjavio je Vrećo svojevremeno.

Božo nikada neće zaboraviti Elimino „zazivanje majke“ pred smt.

– Ona je bila dve godine starija od mene, to je moja prva ljubav. Ubijena je u Foči, na kućnom pragu. Nije joj se moglo pomoć, jedino se mogla pozvati Hitna pomoć, koja je naravno kasnila. Svuda okolo je bila ta vojska koja dolazi da učini nemir i da ostavi iza sebe pustoš. Dok ona zaziva majku i umire, ja to sve u sebi doživljavam kao deo svog umiranja – emotivno ističe on.

Nakon jednog sna, Božo Vrećo je odlučio da napiše pesmu „Elma“.

– Poslo puno godina ja sam je usnio, a ona mi u snu kaže: „Božo, ja te i dalje čujem i vidim kako mi pevaš“. U tom oreolu koji se stvorio u mojim očima, ja sam zapisao taj tekst. Taj tekst je i dan danas lek za one koji je slušaju – istakao je u emisiji „Face to face“ Vrećo.

U pomenutoj emisiji Božo Vrećo se prisetio rata u Foči i kako je njegova porodica uspela da preživi užasno vreme.

– Jako teško sam to doživeo tu samoizolaciju. Živeli smo u domu u kom je bilo odsustvo svetlosti, odsustvo života. U tom domu je moja majka govorila sestrama i meni, kako bismo ostali prisebni, da ne bismo poludeli, u toj oskudici hrane, gladi, u tom jednom besomučnom traganju za spasom: „Ali zapevajmo tako tiho da nas niko ne čuje. Neka to bude pesma, taj sevdah koji će nas spasiti.“ Možda je to ta žar ptica koja je u meni rodila sevdah, koja je mene odabrala, u meni progovorila jednim potpuno bogolikim obličijem.