Branislav Bjelica o knjizi Beogradski gubitnik

Zbirka priča „Beogradski gubitnik“ ovih dana se pojavila u svim knjižarama „Lagune“. Autor je beogradski novinar i pisac Branislav Bjelica. Ovo mu je, posle zbirke pesama i tri romana, peta knjiga. A prva zbirka priča.

Svi vaši junaci u ovim pričama su potpuno neupadljivi likovi, zbog čega ste baš takve osobe izabrali da budu literarni junaci?
– Ne mogu svi da budu heroji i pobednici pa da se samo o njima piše. Većina ljudi, ne samo u ovom gradu nego i u svetu, sasvim su obični ljudi, koji se ničim ne ističu, koje ne primećujemo. Želeo sam da i sasvim obični ljudi Beograda budu nekom nekakvi junaci, da se čuje i za njih.

Otkud baš „Beogradski gubitnik“?
– Otud što su većina Beograđana gubitnici. Onako, životni. Tu su rođeni i tu će i da umru. I ništa više od toga. To je moj utisak. Zato je i naslovna strana ove knjige ilustracija gubitništva.

Mislite na Pobednika iz „zadnjeg ugla“?
– Upravo to, junaci moje knjige gledaju Pobedniku u leđa. Ali ih to ne vređa!

Jesu li junaci „Beogradskog gubitnika“ izmišljeni likovi ili stvarno postoje?
– Svi su autentični i svi postoje. Ili su postojali. I svima sam, naravno, izmenjao imena. Ima to svoje zašto, naravno. Jedan od junaka, Dragiša Karamatijević, Trbuhozborac iz Zemuna, umro je odavno, ali želeo sam da takav čovek živi makar u literaturi. Zato je on u priči i dan-danas živ, to je moj omaž pravom Dragiši. Verujte mi, to je jedan od najduhovitijih ljudi koji je hodao ovim gradom. A život mu je bio prepun tragedija. Zato sam želeo da bude glavni junak jedne knjige. I mislim da sam uspeo u tome, sakupio sam najobičnije moguće stanovnike Beograda i od njih napravio junake. Što je u pravom životu nemoguće, jer oni nisu… oni su niko i ništa. Usput, jedan od junaka ovih priča sam i ja, doduše sporedan. I sebi sam promenio ime, naravno, ali prepoznaću se.

Znači li to da ste i vi beogradski gubitnik?
– Zavisi ko me i kako posmatra. Ako mislite da sam niko i ništa jer nisam mnogo poznat javnosti, onda – da, gubitnik sam, ali ako znate kakav sam mikrokosmos napravio, onda ćete reći da sam pobednik. I to kakav!

Koje biste junake, osim Dragiše, još istakli i predstavili čitaocima, ko je vama najdraži?
– Svi su mi dragi! Da nisu, ne bih ni pisao o njima. Meni su draži ljudi koji su normalni, vredni, pošteni. Takvi se ne busaju javno u grudi, ne lože se, što bi rekli klinci, ne žude da se pojave na televiziji ili u novinama, žive svoje živote i njima je to dosta. Saško s Liona mi je, recimo, mnogo drag. Mladi, nesnađeni gej. Taksista Šone me nervira, ali pokažite mi taksistu koji ne nervira ljude u Beogradu! Kad pročitate priču o učiteljici Sneži, možda se i rasplačete, a kad pročitate Duška Ciganina ili Dragišu Trbuhozborca, možda se uhvatite za stomak od smeha. (E, da! U stvarnom životu, bio sam svedok tome, Dragiša je jednom pojeo dvadeset osam jaja! U mojoj priči pojeo je samo dvadeset, smanjio sam mu to, jer bi svi rekli da preterujem, a u literaturi preterivanje baš i nije poželjno.)

Da li ste nekom od svojih junaka možda već poklonili knjigu?
– Nisam, knjiga se tek pojavila, ali sigurno ću ovih dana otići do Kalenića da jednu knjigu poklonim Dušku Ciganinu. On se, naravno, u stvarnom životu ne zove Duško, ali je moj drug praktično od rođenja. I znam da zna sva slova, sasvim dovoljno da i pročita nešto.

Šta očekujete od ove knjige?
– Očekujem da bude čitana kao da ju je Džon Fante lično pisao. Kad sam prijateljima javio da mi uskoro izlazi knjiga, jedan od njih, za kojeg držim da je veoma pametan, rekao mi je da baš i nije vreme za objavljivanje knjiga. I slažem se i ne slažem se s tim. Ovde nikad nije vreme ni za šta, a vreme (nam) prolazi.