Branko Ćopić ubio se skokom sa mosta i ostavio pismo

Branko Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine u Hašanima u Bosni. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću, pohađao je učiteljsku školu u Sarajevu, Banjaluci i Karlovcu, a diplomirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše vrlo rano, a prva dela je objavio već u svojoj četrnaestoj godini. Bio je veliki potencijal i mnogo je obećavao. Jedan je od najplodnijih i najčitanijih pisaca naše književnosti, a dela su mu višestruko nagrađivana i prevođena na mnogo svetskih jezika. Tragično je skončao skokom sa mosta i ostavio otvorenim i nerazjašnjenim mnoga pitanja

Bio je 26. mart 1984. godine. Branko Ćopić izlazi iz svog stana, tu negde oko „Beograđanke“, najviše beogradske palate, i odlazi do hotela „Moskva„. U restoranu na spratu naručuje kafu i dugo gleda na Savu.

Časti konobare, valjda prvi put, i to pozamašnom svotom…

– Koji je povod? – pitaju konobari.

– Imam, verujte, veliki razlog – odgovara Branko.

Silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i pada  na beton. Sutradan štur izveštaj u novinama. Nervno rastrojstvo… Nigde pitanja zašto… Zašto je Branko Ćopić bio prvi književnik koga je posle rata javno napao sin naroda i narodnosti, najautoritativniji čovek zemlje, Josip Broz Tito, proglašavajući za laž njegovu naivnu istinu? Nigde pitanja zašto je Ćopić bio jedini pisac s posebnim dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda kao i u Udbi, koji je zatvoren tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pišu Večernje novosti. Ovo samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša

Oproštajno pismo nakonadno pronađeno

Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva nije bila pronađena nikakva oproštajna poruka. Njegova supruga, Bogdanka – Cica, našla ga je kasnije, u limenoj kutiji “Pelikan” u kojoj je držala pribadače.

„Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lepi i strašni živote! Mart mesec, 1984. godine!”, pisalo je u Ćopićevoj poruci.

Poslednji poziv pre odlaska u smrt, Branko je uputio Momčilu Srećkoviću studentu kojeg su on i njegova supruga odškolovali.

„Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu. Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži „Doživljaji mačka Toše“ i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…“, pisalo je u Srećkovićevom svedočenju do kojeg su svojevremeno došle Večernje novosti.

Kako je tada pisao, želeo je da pomogne Branku ali je već bilo kasno

Skok u smrt dok zvone zvona na Sabornoj crkvi

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole.

„Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći.