Cakana bila u komi | Kurir

Dragica Radosavljević Cakana, rođena je na Kosovu, gde je odrasla sa svojom porodicom. U velikoj ispovesti pevačica se prisetila svog detinjstva, početka karijere, a u jednom momentu otkrila je da joj je kad je imala samo dve godine život visio o koncu.

– Rođena sam u Kosovskoj Mitrovici, tada je tata poslom bio u Banjskoj i mi smo tu živeli, pa ja ne znam koliko sam, otprilike, možda, šest godina pre samog odlaska u Leposavić i u prvi razred, bili smo, znači do moje šeste godine u Banjskoj. Ja se, što sam starija, zapravo sećam, ranije se nisam sećala tih nekih stvari, odnosno bile su mi negde u glavi, ali nisam ja to mogla da povežem tako lepo, sad nekako povezujem neke stvari sa mestom i te događaje iz tog mesta. Bile smo jako male i živeli smo tada jako skromno, jer tata, koliko god je u to vreme šumar bio važan za taj kraj i za taj deo i njegov posao je zapravo tada veoma bio bitan za te ljude, zato što se tada grejalo na drva, svi su, nešto, mislim, ja i ne znam šta je taj njegov posao podrazumevao tačno, ali mi smo odrasle u jednoj velikoj porodici, Banjska je mala i svi su nekako tu. Mi smo bili porodica sa drugom porodicom. Zapravo, mi smo nekako bili tu u krugu kao jedna porodica – kaže Cakana u emoosji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“.

– To je bilo onako jedno, ajde da kažem, detinjstvo puno radosti. Bezbrižno detinjstvo. Mi nismo imali ni telefone, ni te poštapalice druge, ali smo imali maštu. Kako smo mi sebi kreirali dan to samo Bog zna, tu su igre raznorazne. Ja se samo sećam iz tog perioda da su prolazili oni s konjima, što su prodavili nanule i da sam ja trčala za tim kolima ne bih li nekako dobila te nanule i naterala mamu da mi ih kupi. To je ono drvo, ono strašno, na koje možete slomiti nogu, ali to je bilo kako ja da nemam, a druga deca da imaju. Onda mi je mama rekla: „Ti moraš da staneš, da im pevaš i onda će ti oni dati“ – prisetila se Cakana svog detinjstva.

Cakana je kaže u detinjstvu već pevala, a imala je od koga i da nasledi talenat jer „svi su imali talenta, od ujaka do svih tetaka mojih, sa mamine strane, a i moja mama je jako lepo pevala“.

– Od detinjstva sam volela te izvorne pesme i nekako je to i dan-danas kad ih pevam, tu suvereno vladam, tu sam negde najsigurnija, tu najbolje plivam, bez obzira što sam kasnije kroz moje neko pevačko usavršavanje, da tako kažem, i u kulturno umetničkim društvima i sa etnomuzikolozima vežbala iz regiona, i sevdah i Crnu Goru i Makedoniju, naročito Kosovo, da ne pričam, to mi je bilo… – kaže Cakana i priznaje da ne snima pesme koje ne voli već da kod nje sve ide iz srca:

– Ja znam da to nije možda neka karta za uspeh i ulaznica za ne znam kakav uspeh, ali ja sam u suštini radila ono što sam volela. Kad radite ono što volite, to i daje neki rezultat.

Pevačica pretpostavlja da je željeno dete svojih roditelja „s obzirom na njihovu borbu kad sam ja u pitanju“.

– Moja sestra je starija od mene, starija je samo zapravo godinu i po dana. Pretpostavljam da se to desilo kao što se ranije i dešavalo, da žene imaju više dece. Da ne bude ono planirali smo jedno ili dvoje. U tom periodu mislim da ni mojoj mami, a ni tati baš to nije padalo na pamet, da prave neke planove. Prosto se desilo i ja mislim da sam ja itekako željeno dete – kaže Dragica Radosavljević Cakana.

Poplavela je, nije davala znake života

Ali, postojala je jedna koje se ne seća jer je imala samo dve godine, kada je majka na rukama odnela do bolnice u Kosovskoj Mitrovici. Tata tada nije bio kod kuće, dobila je jako visoku temperaturu nije davala znake života.

– Tata uopšte nije hteo o tome da priča, njega je to strašno pogodilo i on je samo jednom, možda nešto kratko meni ispričao dok sam ja još u srednju školu išla, rekao je da on o tome ne voli da priča da je to njega jako pogodilo i da je njemu srce u stvari oslabilo. To je samo govorio: „Nemoj da me nerviraš i onako mi je od tebe srce oslabilo“. Jako malo je o tome pričao znam samo da je postojala neka žena koju su oni izvali Šumarka, a koja je tako imala neko bilje nije to nikakva vradžbina, ona je imala te neke trave kojima je lečila ljude iz sela, nije se to tako išlo kod lekara – kaže Cakana koja je zatim ispirčala ono što joj je majka prenela ali tek kasnije, kada je već ona sama imala unučiće.

– Mama je kasnije meni to ispričala, ja mislim da sam već imala i svoje unuke, mali su bili. Doslovce mi je ispričala da sam ja prosto, iskreno da vam kažem sad kad to pričamo i sad me to nekako podstaklo, ono malo pre što sam rekla da se sada sećam nekih detalja iz svog života, tačno imam u glavi sliku, da li je to ta slika tog trenutka kad sam ja legla u taj krevet i ja znam da je bio jedan veliki prozor i da je tu prolazila reka, mala Banjska i ja se sećam da sam ja mamu videla, da li je to tog trenutka da li je kasnije, naravno to je samo jedan segment, koliko sam ja imala, mislim možda je to iz nekog perioda od 4-5 godina, pa sam ja to negde povezala, ali ću vam reći šta se zapravo desilo onako kako je meni moja majka ispričala – započela je Cakana o traumi koja je ostavila trag na porodicu i nastavila:

– Ja sam jednostavno tu pored te visoke temperature pala verovatno u komu ili otkud ja znam, jednostavno sam ja prestala da dajem bilo kakve znake i onda je ona, naravno uplašena, tada nije bilo nikakvih telefona i nikakvih načina da se dođe do tate pa sve i da je bilo, mislim mobilnih nije bilo, ona je mene uhvatila, dohvatila zapravo, i tako me nosila tih 12 kilometara do bolnice u Mitrovici. Sada ja ne mogu da se setim da li je to 12 ili malo više ali nek bude da je 12, ona me nekako odnela, valjda je žurila, zamislite petnaestak kilometara nositi, pa koliko god da sam bila, teško je nositi i torbu, a ne dete.

U bolnici su rekli da ne mogu ništa
Dragica je kaže tada imala oko dve godine, možda nešto malo više.

– Njoj su tamo rekli da oni ne mogu ništa, mama, kaže da sam ja potpuno bila poplavela i skroz više ništa, to ne može ništa, oni su pokušavali valjda da me reanimiraju, da tako kažem, međutim ništa, rekli su joj: „Gospođo, nosite dete kući pa šta da vam kažem“ i onda je ona nazad tako plačući išla kroz, ja se sećam, to je… Izvinite sad samo, ne želim uopšte u vašoj emisiji, baš imam želju da bude lepo, da se ne zaplačem, ali ne, naravno, neću, previše sam se isplakala za sve… Samo se sećam da je mama rekla da je ona mene tako nosila do nekog mesta gde je bilo neko drvo pre Joševika, tako se zove mesto između, Košutovo. U tom mestu postoji jedno drvo i ispod tog drveta, u Košutovu, ona je sela i spustila me tad, prvi put, i rekla je šta god mi bude nek mi Bog pomogne, i spustila me dole – kaže Cakana koja se jedva suzdržala da ne zaplače i nastavila:

– I kako se valjda i ona naslonila na to drvo, ja sam počela da plačem. Kaže ona da možda to nije bilo ni 6-7 minuta, ajde sad koliko ona to može sad da se seti svega toga, možda je bilo ne znam koliko, ali svakako je bilo u minutima, kad je ona videla da sam ja tako počela da plačem i da se već pokrećem rukama ona je mene zgrabila, ona kaže da ona misli da je ona doletela kući sa mnom.

„Mama danima nije mogla da se oporavi od toga što se desilo“, kaže Cakana i dodaje:

– Ona je bila uplašena zapravo, toliko se prestravila od svega, a malo pre sam vam pomenula tu Šumarku koja je, kad je mama mene vratila i kad smo došli kući i kad je sve bilo ok kao da ništa sa mnom nije bilo, tata je onda plašeći se da se to ne ponovi, kaže da su oni prosto bdeli nada mnom uveče, tu Šumarku zvao da je pita čime bi oni to mogli mene eventualno da ojačaju. Ona je rekla: „To dete vam je jako, to dete će da vam bude snažno, ništa njoj ne fali to se desilo“.