radiobalkanfox
Dejan Petrović u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ priča o svom detinjstvu, tome kako je kao mali ostao bez oca, ali i o jednom događaju kada ni sam nije znao da li je živ ili mrtav.
Truba je nešto što karakteriše Dejana Petrovića, a ljubav prema njoj datira još iz detinjstva kada je upijao zvuke ovog instrumenta zahvaljujući kako svom ocu, tako i svom dedi.
Detinjstvo na selu
Dejan je detinjstvo proveo u velikoj porodici u kojoj su zapravo živele četiri generacije, prababa, pradeda, deka, otac, majka, brat i on.
– Ponosim se time što sam odrastao na selu. Mislim da sam stekao samim tim odrastanjem na selu i u porodici gde su u jednom momentu živele četiri generacije, u svojoj glavi, kao dete, važnost života, važnost porodice. Odrastao sam u porodici gde se doručkovalo, ručalo, večeralo, gde je bio pradeda, prababa, baba, deda, pokojni otac, majka, brat i ja i znalo se u kući, po godinama, ko se za šta pita i kakve odluke donosi. Bukvalno, postojala je lestvica u toj porodici i znalo se odlično ko šta radi. Kao dete sam čuvao i ovce, i bavio se poljoprivredom, kako je to bilo, sve kako su moje godine dozvoljavale, kako sam stario, tako su i poslovi novi dolazili – prisetio se Dejan detijnstva na početku razgovora, a onda se osvrnuo i na školske dane:
Foto: Blic TV / Ringier
– Išao sam peške u školu 7 kilometara u jednom pravcu u susedno selo, pritom su tada zime bile mnogo jače nego sada, i znalo je da početkom novembra pada sneg i da ga bude do sredine aprila, bar u mom kraju, tamo u Zapadnoj Srbiji. Niko nas je nije vozio autom, išli smo peške, grupno, sva deca, svako jutro, pošto je škola imala samo prvu smenu. Ujutru se rano ustajalo, doručkovao kući, pešaka u školu… Tada je škola imala bubnjare, peći koje su pravljene od limenih buradi, a preko leta smo ostajali u školi da pomažemo čoveku koji je bio zadužen za loženje vatre, da mu pomognemo da iscepamo drva, da složimo drva, tako da, bukvalno je cela škola, i đaci i nastavnici i ugostitelj koji nas je usluživao u školi tu, svi smo zajedno učestvovali u održavanju te škole.
Poznaje ljude koji se lažno predstavljaju
Dejan sa ponosom ističe da je sa sela, a onda je pomenuo one koje poznaje, a koji se lažno predstavljaju odakle su, a evo i šta je na tu temu prokomentarisao:
– Stvano sam ponosan na to, upoznao sam mnogo ljudi u svom životu za koje znam odakle potiču, ali su se predstavljali lažno, da su iz Beograda, da su iz Zemuna, da su iz Novog Sada. Moji zemljaci iz okoline Užica, iz sela koja su u okolini Užica, su se predstavljali da su Užičani. Ja jesam u opštini Užice, trenutno duže živim u Užicu nego u selu mom u kom sam porasto, ali uvek sa punim srcem kažem da sam iz sela Dubokog.
Foto: Blic TV / Ringier
Trubu je zavoleo kao malo dete
U dom Dejana Petrovića truba je došla veoma davno, još od njegovog pradede, a gost emisije „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ se seća kako je čak kao mali odlazio na probe svog tate na kojima je kaže više smetao.
– Ne sećam se dede i njegovog orkestra, više se sećam pokojnog oca kada je svojim orkestrom imao probe. U našem kraju, svaka kuća domaćinska ima salu za slave koja se koristila isključivo samo za slave kad se slavi, ali kod nas, u našem slučaju, koristila se i za održavanje proba očevog orkestra. Za mene je to bio praznik kada su oni imali probe, pošto su nekad imali probe kod nas, nekad kod nekoga od kolega, a ja sam uvek navijao da probe budu kod nas, u našoj porodičnoj kući. Ja sam njima tu više smetao nego što sam nešto koristio, ali meni je koristilo. Automatski samim tim sam zavoleo taj zvuk, zavoleo tu orkestraciju, zavoleo taj zvuk trube i taj melos, i negde je bilo logično da me život i emocije i srce naveduju na to da se bavim istim poslom – kaže Dejan pred kamerama Blic televizije.
Dejan se seća odlično dana kada je prvi put uzeo trubu u ruke, a još bolje onog dana kada je sa šest godina uzeo svoju trubu u ruke.
– Sećam se odlično večeri kada mi je pokojni otac doneo prvu trubu na poklon. Uzimao sam ja povremeno njegove trube da produvam, ali toliko sam se osećao moćno, da ja imam svoj instrument. Već sutra odmah sam pravio kod mene u dvorištu pozornicu u Guči da se ja takmičim. Mislim, kao dete sam se igrao i pošto je moj brat tada u to vreme svirao kao trubački bubanj, imali smo neki mali bubnjić, pa smo mi pravili pozornicu u Guči, pa smo mi sami sebe nagrađivali. Uzimali smo očeve nagrade dok je on na poslu, pa poređamo njegove zlatne, prve trube, ispred nas kako to stoji inače na pozornicu u Guči, pa sami sebe proglašavamo za pobednike – priseća se Dejan i nastavlja:
Foto: Blic TV / Ringier
– Imali smo stvarno srećno detinjstvo, zahvaljujući, generalno kao porodica, i u muzičkom smislu, i negde, koliko god da je život negde na selu težak, a jeste težak, živeli smo stvarno srećno. I stvarno ne bih ništa menjao, jedino šta bih vratio nazad, jedino što bih menjao je to, da je pokojni otac danas sa nama. I pored toga, pored cele moje popularnosti, slavija danas, sve bih bukvalno stavio, da ništa ne postoji, da nisam ni populara, ni poznat, ništa, a da je porodica na okupu.
Foto: Blic TV / Ringier
Željan ćerke i ona njega
Dejan je živeo u porodici u kojoj otac nije imao klasično radno vreme od 7 do 3, a tako je i u njegovoj porodici danas.
– Mislim da se ista stvar iskopirala u mojoj porodici sada, pošto pokojni otac nije provodio vreme, kao svaki roditelji koji je radio od 7 do 3, pa je kući i provodi vreme sa svojom porodicom. Isto kako tata tada, tako i ja danas. Desi se da odem na put po 3, 4, 5 dana, kao što ja nedostajem svojoj ćerci danas, bukvalno vidim da ona proživljava moje detinjstvo – kaže Dejan i iskren je da se često zapita mora li to tako.
– Često mi se negde javi da bih bukvalno sve ovo zaključao i ostavio da sviram pet puta godišnje i da uživam u mnogo manjim nekim i finansijskim i bilo kakvim stvarima, ali da više vremena provodim sa porodicom. I mislim da to negde ostavlja, da će ostati negde urezano mom detetu i meni, da će ona sutra negde žaliti za tim, da ću ja više žaliti sigurno kada dođem u neke u godine. Tako da, negde radim u svom životu, mislim da čovek na vreme treba da podvuče linju i sa nekim stvarima da stane. Ja sam sa takmičenjima u Guči stao od 2010. godine kada sam osvojio sve moguće nagrade. Ne mislim, nego sam 100 posto siguran da ću pre nego što drugi misle podvući linju i staviti tačku na ovaj moj posao i uživati sa druge opet neke strane. Možda ću svirati 3 do 5 puta godišnje i to je to. Mislim da čovek stvarno u životu treba nekada da kaže da je dosta. Jer ne možemo mi sve pare ovog sveta zaraditi, ne možemo mi pokupovati sve stanove i nekratnine ovog sveta.
O trenucima bola i tuge kroz koje je prošao, ali i o saobraćajnoj nezgodi koju je doživeo kada je pomislio da svoje dete neće više nikada videti Dejan Petrović otvoreno priča u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koju možete trenutno gledati na Blic televiziji na kanalu 117.
Foto: Blic televizija / Ringier
Blic
Dodaj komentar